Да живот може бити усклађен, срећан и испуњен када га човјек узме у своје руке и, не бојећи се предрасуда, оствари своје снове, показао нам је Предраг Гојковић – Пеђа из Бањалуке. Он се након седам година живота у Аустралији, вратио у град на Врбасу, да би у Барловцима остварио свој сан – да се пресели на село, ради и живи од свог рада. Да побјегне од гужве, притисака, стреса, галаме.
Купио је 400 кокоши, направио кокошињац, ставио ограду и 3.000 квадрата им дао на располагање, да могу слободно шетати, те сада, пола године након што се „бацио“ у живинарство, прода око 1.700 јаја седмично, које својим купцима одвози на адресу.
Могао би, каже, и више да прода, јер је потражња велика, али за сада нема потребе за тим.
Његов мото којим се води јесте да треба све полако, једно по једно, те да се не може ништа урадити и направити преко ноћи.
„Јаја су свјежа, домаћа. Купци су задовољни, а и ја, те ми је то најбитније. Не боли ме глава и дишем пуним плућима. Дан ми почиње ујутру у шест часова, јер коке не воле да губе вријеме и дуго спавају, па тако морам и ја“, каже Пеђа.
Обавезе су му да ујутру пусти кокоши да изађу, да их напоји, нахрани, те касније покупи јаја, а једном у 10 дана и да им очисти кокошињац. То су, каже он, послови који нису тешки, али који захтијевају труд и посвећеност, као и сви други. Међутим, додаје, ко је навикао на комфор, све му је тешко.
„Прије годину дана нисам ништа знао о овом послу, али сам прије него што сам почео одлучио да научим све што је потребно, како бих имао резултате. Да би коке носиле, битно је да су вани, да нису затворене, али и да имају квалитетну исхрану – пшеница у зрну, кукуруз и јечам мљевени и витамински додатак. Битно је и да им је чисто, како се не би заразиле и поразбољевале“, рекао је Пеђа.
Једини проблем са којим се суочава у овом послу, каже, јесу лисице, штакори и друге штеточине, које немају милости за његове кокоши. Али, додаје, то су губици на које се мора рачунат у сваком послу.Прије 15 година одлучио да градску гужву замијени животом на селуИдеју да одсели на село и започне свој посао, Пеђа је имао још прије 15 година, када је и купио имање и Барловцима. Тада је био власник двије кафане у граду, од којих је добро зарађивао, али у којима није могао да нађе мир који је тражио.
„Тада сам започео полако да свој живот из града преносим на село. Међутим тада сам упознао своју садашњу жену, која је живјела у Аустралији, те одлучио да одем са њом и провео сам седам година тамо“, каже Пеђа.
У Аустралији је радио као возач виљушкара, имао све потребне услове за живот, али никада није заборавио имање на Барловцима. Осим тога, пандемија вирусом корона је и у Аустралији, као и свугђе, донијела велике проблеме. Вратио се у Бањалуку, изненада, као што је и отишао. За њим су дошли и жена и син, који живе у граду, али му у послу помажу колико могу.
„За живот на селу морате бити психички припремљени. Није лако ако сте навикли на лагодности које вам пружа град – да вам је близу продавница, да вам пекара ради цијелу ноћ, да су улице освијетљене, да је топло. Али, мир, тишину и природно окружење на селу ништа не може да замијени“, каже Пеђа.
Истиче да се ни за какву плату нити услове не би вратио да живи у граду. План му је да купи и неколико оваца, коза, те понија, па да полако шири свој бизнис. Здрав живот му је најбитнији, још од млађих дана, јер се цијели живот бавио спортом, те и данас вози бициклистичке туре, заједно са професионалцима.
“Спорт сам сада мало запоставио, али свакако сам сваки дан активан и на свјежем зраку, тако да ми то не недостаје. Заспим увече спокојан“, рекао је Пеђа.
Извор: https://seesrpska.com/ostavio-posao-u-australiji-da-u-barlovcima-proizvodi-jaja/
