Крајем 19. века у Србији су постојали познати и признати узгајивачи живине чије месо се скупо плаћало. У то време
међу најцењенијим расама био је банатски голошијан који се некада гајио на имању српских краљева и завршавао на трпези његовог величанства. Љубитељи ове расе живине посебно су били краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија. Услед бројних недаћа живинарство се временом свело на сеоска домаћинства које су гајила кокошке за сопствене потребе, па су аутохтоне расе почеле су да нестају. Према неким подацима 2008. у Србији је било свега 2000 комада банатског голошијана који је проглашен угроженом врстом.
Касније се њихов број попео на 5.000 комада.У жељи да помогне да се спаси ова српска аутохтона раса кокошака министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде уз координацију Државног савеза живинара покренуло је 2020. акцију бесплатне поделе пилића банатског голошијана. За годину дана, према речима Радомира Раке
Ерића, председника овог савеза, подељено је скоро 34.000 пилића. Уколико се уматичи произвођач има право и на
државне подстицаје намењене очувању генетичких ресурса.
Порекло и карактеристике
Према званичним подацима банатски голошијан потиче од ердељског голошијана. Међутим, не може се са сигурношћу тврдити када и где је настао овај необичан головрати тип кокошака. Верује се да води порекло од азијских бораца, у Бангладешу и данас постоји аутохтона раса головрате кокошке, а на Мадагаскару се гаје расе бораца са голим вратом. Према писаним траговима головрата кокош била је највише распрострањена на простору румунске Трансилваније одакле је средином 19. века донета у Србију, тачније на салаше у Кикинду. Укрштана је са домаћим кокошкама отуд и право Србије да банатског голошијана сматра аутохтоном расом.
За разлику од ердељског и других врста головратих кокошака банатски голошијан на половини врата има малу украсну пуфну од перја а на глави ћубу. У питању је снажна кокош отпорна на болести и врло прилагодљива. Добро подноси и топлу и хладну климу, равницу и планинске пределе. Петао има тело у облику ваљка лагано сужено према врату и репу. Глава је средње величине са лиснатом крестом и назубљеним врховима. На потиљку има нешто мало перја док је остатак главе и врат го са дебелом кожом и у облику слова С. Лице је црвено, очи су крупне и живахне наранџасто црвене боје. Крила су снажна па може лакше да лети, реп је пун, широк код кокошке нешто мањи у виду полуотворене лепезе, а код петла српастог облика. Леђа су средње дужине мало повијена уназад. Петао најчешће има између 2,5 и 3 килограма, док су кокошке нешто ситније до 2,5 килограма. Банатски голошијан је живахног темперамента у сталном је покрету и потрази за храном.
- Банатски голошијан није захтеван за држање. Тражи да је дворишту да слободно кљуцка и сам пронађе 30 до 40 посто хране дневно која му је потребна. Месо је изузетно укусно и квалитетно – рекао је Ерић за Агробизнис магазин.Банатски голошијан постоји у више боја перја. Изворна боја је граораста, али је врло честа црна, бела и јаребичаста боја. Верује се да је првобитна боја перја била црвена код петлова и јаребичаста код кока, а да се временом променила услед укрштања са домаћом кокоши.
Квалитетно месо и јаја
Кокошке су издашне када су јаја у питању и пронесу већ у рано пролеће. Годишње снесу између 160 и 180 комада јаја. Верује се да су јаја банатског голошијана квалитетнија у односу на остале расе кокошака. Сама структура беланца и жуманца није иста, гушћа је и богатије је омега 3 масним киселинама којих има их више него код пастрмке. Међутим, ове тврдње нису и научно доказане. Кокошке пренесу већ са шест-седам месеци, имају изражен инстинкт лежења
и предано леже на јајима, добре су квочке и с пажњом брину за пилиће. Пилићи, иако су голог врата веома су отпорни, споро напредују, али се лако одгајају. За разлику од осталих раса банатски голошијан се дуже тови и тежину од 1,5 до 1,7 килограма достижу тек за три до четири месеца старости, за разлику осталих пилића који ову тежину постигну за шест недеља. Месо им је нешто тамније боје, структура гушћа са мање белог меса, али изузетно укусно.
Самим тим што им се исхрана базира на природној храни и њихово месо је здравије. Има дужи животни век и може да поживи и до две године. Како кажу они који их имају природни су чистачи, а после њих кошење траве у дворишту није потребно.
Извор: Агробизнис магазин
