Вратила се на село, започела бизнис и нашла љубав

Аутор: draganadpetrovic
491 посета

Када је пре осам година одлучила да спакује кофере и из Београда у коме је стекла звање дипломираног економисте се врати у родну Јагодину, а онда и у село Црнче, Јелена Паунковић није ни сањала да ће данас њени козји сир, качкаваљ и пармезан тражити чак у Америци.

За читаву идеју живота на селу „крив“ је, каже, њен отац. После више од 20 година у приватном предузетништву и више од 40 година живота у граду, Јеленин отац је купио кућицу подно планине Црни врх, на 12 км од Јагодине, у селу Црнче.

– Говорио је, да га је „купио“ поглед са терасе те куће, тако да су мајка и он одлучили да, своје време ту проводе. У време бомбардовања, саградио је објекат за чување оваца, што му је била прва жеља, накуповао земљу и посветио се томе, заједно са мајком. Тиме су се бавили пар година, док смо брат и ја студирали. После завршеног Економског факултета и рада у Београду, одлучила сам да се вратим у Јагодину. Убрзо је тата распродао овце, купио две козице, научио од комшинице како да помузе и направи сир… И тако креће цела прича… – прича Јелена за Курир.
Своје прво стадо, 10 грла, купили су 2015.године. Како ништа није знала о козарству, то је значило да се, на неки начин, вратила у школу, како би научила о исхрани и чувању коза, њиховом здрављу, јарењу, производњи сирева,…

– Читала сам разну литературу, пратила друге козаре, правила грешке и учила на њима. И данас, после толико времена, могу рећи да и даље учим. Истина да ми је било тешко да се навикнем да ручно помузем козе ( док нисам прешла на коришћење музилице) или помогнем кози при јарењу, да научим да дам ињекцију или да прихватим да морам и да изђубрим објекат у коме оне бораве. Оно што је све те ствари учинило прихватљивим је љубав према животињама. Буде толико веселих момената са јарићима, забаве са козама када их водимо у пашу, мажења са њима.. Првенство човек треба то да воли – открива наша саговорница.

Илустрација: Има огромну љубав према животињама посебно козама

Тренутно има 25 грла, у међувремену су неке козе продали, остављали подмладак, а и докупљивали. Фокус им је да имају добро млечне козе и да одрже квалитет производа које праве.

– Наш асортиман производа садржи козје млеко и сурутку, млади и стари бели сир, димљени качкаваљ и пармезан, као и урду, која се од скоро производи. Раније сам правила и козји крем и фета сир, али није постојала заинтересованост за куповину. Имамо жељу да проширимо палету производа са козјим кобасицама и козјим печењем. Производе продајемо на нашој фарми и у граду. Имамо купце из других градова Србије, који долазе код нас, па на пијацу и не излазимо, јер се и овако скоро све прода. Много пута се дешавало да за нас не остане ниједно парче сира да поједемо. Неке муштерије купују због здравља, неке јер уживају у тим укусима, а многи носе и својој фамилији и пријатељима. На пример, наш димљени козји качкаваљ је путовао у Швајцарску, Бугарску, Хрватску, Америку – каже Јелена за Курир.
Сада Јелени у послу помаже супруг Александар. Успели су, колико – толико, да расподеле задужења око коза. Она је и даље остала верна производњи и продаји, али увек заједно одраде мужу и неопходно изђубравање објекта. За извођење коза на пашу, бригу око исхране и здравља грла, као и разних поправки у објекту, задужен је супруг.

– Козарством се бавим готово осам година. У почетку, док сам све још учила и проналазила муштерије, зарада је била слаба. Како се посао развијао, асортиман производа ширио и број муштерија растао, тако се и зарада повећавала. Да се живи пристојно од овог посла – може. Зависи и чиме се људи задовоље – да ли желе мирнији и скроман живот у природи и са животињама или пуно новца, луксузне аутомобиле,…. Разочараће се, јер само од бављења козарством се неће обогатити. Нека људи не наседају на приче о томе да ће од 10 коза месечно да имају зараду више од 1.000 евра. То су фантазије – каже наша саговорница.

Свакоме, ко одлучи да се бави козарством, желим да буде упоран и истраје, да одржи квалитет својих производа, да достигне тај ниво да му се исплати да плаћа раднике на свом газдинству и да остане на добром гласу.

Илустрација: Купци се грабе за њен козји качкаваљ/ФОТО: Facebook

ВЕЛИКА ПОДРШКА СУПРУГА

– На почетку, посао смо радили тата и ја. Међутим, када је тата 2021.године изненада преминуо, брат ми је неко време помагао, док га живот није одвео у другом правцу. Један период времена сам била сама, уз мајкину помоћ око исхране коза, и било је тешко. Случајно или не, у то време сам упознала свог супруга, који је, такође, имао своје стадо коза. Добро смо се уклопили, имамо слична интересовања и циљеве, волимо животиње и природу – открива Јелена.

ПРЕПОРУКА НАЈБОЉА РЕКЛАМА

Јелена нам открива да ко жели да се бави козарством мора пуно да ради, сваког дана, 365 дана годишње:

– За нас нема празника, боловања. И поред свега тога што је напорно, задовољство нам је кад видимо наше здраве и веселе козе и јариће како уживају на пашњаку, када нам муштерије похвале производе и поново их купују, када нам дођу нови купци јер су нас други препоручили.

Извор: https://biznis.kurir.rs/moj-biznis/4177864/jelena-zavrsila-fakultet-spakovala-kofere-i-vratila-se-na-selo-danas-uziva-u-novom-poslu-a-njene-proizvode-kupuju-i-u-americi

 

Srodni tekstovi

Оставите коментар