Некада је у срцу Војводине, где се с поносом бројало свако грло стоке, ветеринарски позив значио рад са кравама, свињама и овцама. Данас, међутим, беле мантиле све чешће виђамо у угланцаним амбулантама, где брижни власници не штеде на здрављу својих кућних љубимаца. Док се за псе и мачке издваја „колико год треба“, за стоку се често чека до последњег тренутка – или се ветеринар уопште и не зове.
Борба за опстанак великих ветеринара
Сточарство у Србији већ деценијама пролази кроз кризу, што директно погађа и ветеринаре који брину о великим животињама. Власници газдинстава штеде сваки динар, одлажу прегледе и лечења, неретко преузимајући улогу ветеринара и дајући лекове без контроле. С друге стране, у урбаним срединама, клинике за кућне љубимце ничу на сваком кораку, а власници не штеде када је у питању здравље њихових љубимаца.
– Пре двадесет година, сваки трећи дипломирани ветеринар у Србији одлучивао се за велику праксу. Данас је тај број пао на мање од пет одсто – каже за Бизнис и финансије др Жолт Кало, секретар Ветеринарске коморе Србије.
Још један проблем је што се све мање младих ветеринара одлучује за овај тежак и слабо плаћен посао. Велики број њих прелази у малу праксу, отварајући амбуланте за кућне љубимце. Овај тренд је нарочито приметан у Војводини, где се број ветеринара који раде са стоком драматично смањује.
Кад је „стани-пани“, онда се зове ветеринар
У Србији тренутно послује 1.015 фирми које се баве ветеринарском делатношћу, од чега највећи део чине институти и клинике. Према подацима CompanyWall Business, укупан приход ове индустрије у 2023. износио је 14,6 милијарди динара. Ипак, новац је неједнако распоређен – док се у великој пракси често ради на дуг, са неизвесном наплатом, у малој пракси новац стиже одмах.
– Власници кућних љубимаца су спремни да се одрекну свега само да њихов пас или мачка добију најбољу негу. У исто време, ветеринар у великој пракси ради тежак, физички напоран посао, а не добија заслужено поштовање. Фармери све чешће сами лече животиње, што је врло ризично, посебно када користе лекове без стручне контроле – објашњава др Владимир Полачек из Научног института за ветеринарство Нови Сад.
Осим тога, све је чешћа појава да газдинства смањују број стоке и све ређе позивају ветеринара. Уместо редовних прегледа и превентивне неге, они се јављају само када је ситуација алармантна.
– Ако имају више стотина грла, преговарају о цени, одлажу плаћање, а понекад уопште и не плате. То све доводи до тога да се велика пракса гаси. Док у централној Србији и Новом Пазару још увек има посла, у Војводини се ова грана ветерине драстично смањује – додаје др Кало.
Мала пракса, велики посао
За разлику од велике праксе, мала пракса је све исплативија. Отварање амбуланте за кућне љубимце захтева минимална улагања, док су за ветеринарску станицу потребна нешто већа средства, а за клинику инвестиција може достићи и 200.000 евра. Ипак, зарада је загарантована јер власници не штеде када је у питању здравље њихових љубимаца.
– Сточни фонд у Србији се смањује, али највећи проблем је што ветеринари више не желе да се баве великом праксом. Ситуацију додатно отежава и то што је здравствена заштита животиња пребачена из ресора здравља у ресор пољопривреде – каже др Миша Станковић, ветеринар из Оџака.
Према његовим речима, млади кадрови више не виде перспективу у великој пракси.
– Порези су превисоки, тешко је запослити додатну радну снагу, а цена услуга остаје ниска. У целом Западнобачком округу имамо само једног ветеринара млађег од 40 година који ради са стоком. Чак је и он недавно отворио амбуланту за кућне љубимце – истиче Станковић.
Домаћи ветеринари најмање плаћени у Европи
Према истраживању Федерације ветеринара Европе из 2023. године, српски ветеринари имају најниже приходе у Европи. Док европски просек износи 48.000 евра годишње, ветеринари у Србији у просеку зарађују свега 12.087 евра. За поређење, најплаћенији ветеринари у Европи раде у Швајцарској, где просек достиже 98.726 евра годишње.
Истраживање показује и да је најисплативије радити у образовању, јавном сектору и у великим корпорацијама, док је самостална пракса све мање атрактивна. Само 18% европских ветеринара поседује сопствену ординацију, а већина ради у тимовима до пет људи.
Будућност велике праксе неизвесна
Док се клинике за кућне љубимце широм Србије отварају једна за другом, велика пракса све више тоне у заборав. Ако се нешто ускоро не промени, Србија би могла остати без ветеринара који лече стоку. А без здравих грла, неће бити ни домаће пољопривреде, ни домаћег млека, ни меса.
Судећи по трендовима, ускоро ће у Србији бити лакше наћи ветеринара за егзотичног љубимца него за краву на селу.
