НИКОЛA БОШКОВИЋ ИЗ ОЏАКА КОД ТРСТЕНИКА БОГ ЈЕ ДАО БРОЈНЕ ТАЛЕНТЕ

Аутор: Gdjakovic
391 посета

Све што замисли то уме да направи од свилених бројаница до џемпера

Када је Бог делио таленте није штедео на Николи Бошковићу из села Оџаци код Трстеника. Све што овај вредан младић замисли то својим прстима уме и да направи. Један је од двоје људи у Србији који ручно израђује свилене владичанске бројанице које су некада монахиње правиле искључиво за владике. Саме су узгајале свилене бубе од којих су ткале свилу за ове бројанице. Никола је и пчелар са 19 кошница, ручно изађује по наруџбеници одевне предмете од вунице, а то је само део онога што он уме и хоће да ради.

Плетење ме смирује

Како је Никола испричао за Агробизнис магазин бави се пољопривредом, има украсну живину и пчеле. Велики је заљубљеник у српску традицију па је поносни власник импозантне колекције старих ћилима, али и плете одевне предмете од вунице.

– Плетење је мој таленат, можда необичан за мушкарца због чега сам некад крио да ја то радим. Међутим, људи су одушевљени одевним предметима које израђујем па зашто бих се стидео дара који сам од Бога добио. То је некако дошло само од себе. Моја мајка се није бавила плетењем нити ручним радовима то никад није волела. На почетку сам нешто научио од баке, али углавном сам све осмислим и направим – рекао је Никола.

Богородичине сузе

Како је објаснио, плетењем је почео да се бави кад је схватио колико га то смирује и чини да се осећа добро.

– Боље да плетем него да пијем лекове за смирење. На почетку то никоме нисам причао, али сам сањао да плетем и једноставно то ми иде од руке. Плетење није тако једноставно како се на први поглед чини, треба знати финесе како се завршава пета на чарапи, прсти на рукавицама или џемпер. Ја најчешће сам испробавам, некад не успем из првог, па опарам и поново док не смислим како је најбоље и најлепше да то урадим. Најчешће само погледам шару и знам како да је исплетем, то је ваљда дар од Бога – додао је он.

Временом је ствари које је исплео било све више па је решио да их продаје преко друштвених мрежа. Људи су били одушевљени и убрзо је почео да их израђује по наруџбини и пристојно зарађује од свог рада.

– Сад радим по поруџбини од материјала и шару коју купац жели, Ако се ради  од раног јутра до касне вечери, што често није могуће због бројних других обавеза које имам, рецимо један добар мушки џемпер може да се исплете за пет дана. Ја се најчешће муштеријама договорим да рок буде недељу дана, односно шест дана пошто се недељом не ради.  Не може да се ради ни сваки дан, некад имате стрпљења и инспирације некад не. Наиђе тако дан кад једноставно не иде, греши се и тад је најбоље оставити него парати оно што си урадио – рекао је наш саговорник.

Никола ради све одевне предмете: џемпере за мушкарце и жене, прслуке, шалове, капе, чарапе, за децу све и свашта, једном речју све што може да се замисли и исплете.

– Имам наруџбине од наших људи који раде у Русији на великим хладноћама да им исплетем унтерцигере (дебеле, вунене дугачке гаће) како би сачували здравље док раде напољу на великим хладноћама. Скијаши ми траже посебне скијашке капе, ма све што можете да замислите. Материјал од којих се израђују ови предмети бира купац, најчешће је то вуница ређе она упредена вуна од овце – објаснио је Никола.

Како је у питању вредан ручни рад цена је адекватна томе, а он се труди да нађе неку средину да не буде прескуп, али опет да има и неке користи од свог рада и утрошеног времена.

Колекција ћилима

Израду бројаница научио је још као дете у шестом разреду основне школе од једне монахиње у манастиру Љубостиње.

– Бројанице сам почео да правим некако спонтано, лепо ми је ишло па сам током школовања као ђак и студент тако зарађивао џепарац. Радим све врсте бројаница: низане, плетене, од вуне и конца, чак и свилене које у Србији ради само једна монахиња из манастира и ја. Праве се стари, традиционални начин који захтева доста времена, знања и стрпљења. За израду једне свилене бројанице потребно је 10 дана – објаснио је Никола.

Од руке му иде и пчеларство, има 19 кошница али планира да прошири пчелињак.

– Почео сам сасвим случајно рачунајући да им једну, две кошнице за себе али се посао проширио. Сад имам меда, прополиса и других пчелињих производа и за себе и за продају. Некад буде више некад мање меда то све зависи од природе а не од мене. Ова година није била добра, а опет како многи пчелари нису имали ништа, ја сам изврцао солидну количину меда тако да сам задовољан – рекао је наш саговорник.

Како истиче Никола не може да седи беспослен и стално себи проналази разне послове. Гаји украсну живину, али је и колекционар ћилима.

– Тренутно у колекцији имам 130 ћилима и трудим се да их сачувам од заборава. Имао сам и изложбе јер мени ништа не значи да они стоје спаковани већ да их народ види. Некада су ћилими ткани са посебном љубаљу као део девојачког мираза. Бака ми је причала колико је то дуг процес израде ћилима и она је мојој мајци спремила 12 пари ћилима односно 24 комада. Али, моја мама то никад није волела иако су били прелепи, па сам ја преузео на себе да их чувам. После сам узео ћилиме и од друге бабе, нешто сам добио на поклон, нешто сам купио. Нисам ни сањао да ћу имати овако велику колекцију, а још мање да ће то неког да занима. Међутим, некако се сазнало и постао сам познат по тим ћилимима иако сам само желео да их сачувам као део нашег културног наслеђа. Душа ме боли кад видим да неко ћилимом покрије тракторске гуме или га баци. То је за мене уметничко дело и ако га људи не воле нека га поклоне музеју – истиче Никола.

Он с поносом наглашава да волим српску историју, традицију, обичаје који на жалост полако нестају, све оно што је наше, аутентично и што нас чини овим што јесмо.

– Члан сам Удружења „Јефимијин вез“ из Трстеника јер желим да сачувам барем делић наше традиције колико могу. То је срж српског народа и не смемо да заборавимо ко смо, шта смо, ко су нам преци на које можемо да будемо поносни – закључио је Никола Бошковић.

Драгана Петровић

Srodni tekstovi

Оставите коментар