Негде између стрмих брда и густих шума, у селу Ковачићи код Новог Травника, живот пише необичну причу Доминка Гаврћа, последњег становника овог заборављеног места. Без струје, далеко од савремених удобности, Доминко живи у складу са природом, окружен својим козама, псима, свињама и кокошкама. За њега, свакодневни живот је тежак, али уједно испуњен посебном врстом мира који само осама може да пружи.
Зима је за Доминка време највећег изазова. Путеви који воде до његовог дома често су непроходни због дубоких снежних наноса, па се ослања искључиво на себе. Снег чисти ручно, корак по корак, стварајући пролаз ка својој малој фарми. Ипак, никада се не жали. За њега је то начин живота који је изабрао и у коме проналази своју слободу. „У граду бих се осећао као затвореник“, каже Доминко са осмехом који одише искреношћу.
Јутра почињу рано у Доминковом дому. Док се магла још увија око планина, он устаје да нахрани своје козе. Са више од тридесет коза, његова фарма је извор и рада и задовољства. Козе су његови сапутници, а млеко и сир које од њих прави представљају не само храну већ и подсетник на смисао рада. Поред њих, ту су и његови верни пси, који му пружају сигурност у тренуцима кад вукови завијају у близини.
Свакодневница Доминка није само пука борба за опстанак. Он налази времена за оно што живот чини вредним. Са задовољством меси хлеб у својој старој пећи, некад скува гулаш од намирница које узгаја, а некад направи домаћи сок од зове. Његова кухиња, мада скромна, мирише на топлину дома и љубав према животу. Посетиоци су му реткост, али кад се неко појави, Доминко га дочекује као најдражег госта, са осмехом и чашом домаћег напитка.
Вукови су редовни посетиоци шуме око његовог дома, али га не плаше. За Доминка, они су део живота у дивљини, симбол природе која га окружује. Чак и у најтежим тренуцима, када зима донесе студ и ветрове, он налази снагу да настави. „Човек овде мора бити јак“, каже, додавши да га свакодневни рад и близина природе испуњавају енергијом и задовољством.
Иако је усамљеник, Доминко не пати због недостатка људског друштва. За њега, природа је довољна. Његови дани испуњени су звуцима животиња, шуштањем ветра и мирисом свежег хлеба. То је његов свет, свет који не би мењао ни за једну удобност савременог живота. „У граду бих се осећао изгубљено“, признаје, додајући да му је свака секундна проведена у његовом селу драгоцена.
Приче попут Доминкове подсећају нас да срећа не лежи у материјалним стварима, већ у малим, искреним тренуцима који чине живот вредним. У његовом свету нема журбе, нема трке за новцем ни притиска друштва. Постоји само он, његове животиње и природа која га окружује. У тој једноставности лежи његова снага, али и инспирација за све нас који заборављамо на праве вредности живота.
Видео погледајте овде: https://youtu.be/A8GhzeSu7KM?si=USNVBVda3uOtGuWa
