Život na Rudnu, bajka ili basna?

Аутор: dzonioff
104 посета

Osim po poznatom rudnjanskom krompiru, malinama, kajmaku i siru, medu i domaćoj rakiji, selo Rudno prepoznatljivo je i po razvoju seoskog turizma u kraljevačkom kraju. U nekoliko dobro opremljenih pansiona sve više turista provodi odmor. Krajem avgusta boravili smo na ovoj visoravni, tako da ćemo priče podeliti sa vama.
Rudno je golijska lepotica koju sve više pohode turisti. Aktivan odmor prvi su uknjižili gosti razglednicom davne 1912. godine. Ovde se u danu promene 4 godišnja doba, a nadmorska visina i blagodeti prirode opredelile su ovdašnji narod da živi uglavnom od poljoprivrede i danas turizma. Smenjuju se generacije, ukrštaju kulture, jer su starim studeničkim drumom hodili trgovci i adžije put Dubrovnika. Dokle pogled doseže lepoti nema kraja. U toj romantičnoj divljini rodila se, i do danas ostala Božana Ladolež. Za jednu ženu rudnjanska idila nije ni izbliza idilično, jer je žena na selu u pravom smislu stub kuće.
,,Znate šta, mnogo je teško za ženu na selu. Od kada znam za sebe, od malih nogu naviknuta sam na rad. Ne pada meni teško da radim, da me shvatite pogrešno, već to što je ovaj naš seljački život mukotrpan a malo plaćen. Radi se od jutra do sutra. Ne znaš kada će sa neba da osuši ili oljušti. Sve na otvorenom, pod ovom kapom nebeskom. Nekada smo i suprug i ja radili i na državnoj službi. Kako su deca rasla potrebe su bile sve veće. Devojke stigle
do fakulteta, njihove obaveze su postale i naše. Trebalo je izdražati dva studenta. Ttreba biti realan- započinje Bosa.
Onima koji pohode godinama ove krajeve sve izgleda gotovo savršeno, od gostoprimstva, netaknute prirode, znamenitih mesta do hrane. Bosa, kako je svi meštani, prijatelji i gosti od milošta zovu, vidi se na oko otresita, vredna i čini se pravična. Mnogo toga preturila preko svojih ruku, jer se na njenom Rudnu uživa, ali samo o praznicima. Trebalo je opslužiti sitnu decu, krupnu stoku, okopati hektare krompira, obrati maline, pokupiti seno, biti na službi. Mašina još uvek nije u svemu zamenila žensku ruku.
„Rad je ogroman. Mi koji smo rođeni na selu, živeli ovde, naviknuti smo. Danas je opet drugačije ako treba da poredim neko prošlo i sadašnje vreme. Mašine menjaju u velikoj meri ruke, ali i pored toga mora da se nešto pređe motikom, vilom. Nekada je bilo malo mašina, ali je ovde vrvelo od ljudi, radili u zamenu, na mobe.Narod bio srećniji, od rada se živelo.Danas ima mašina, ali je zato, sve manje ljudi na selu i sve manje para i vremena“. Iskreno govori naša domaćica.
Među meštanima nema nezaposlenih. Selo će, kažu u šali, uskoro morati da uvozi radnu snagu. Od mesta kome je pretio nestanak, napravili su privredni bum. Čak i bez infrastrukture, jer kad padne sneg do nekih domaćina na Rudnu se jedva stigne i pešice. Dugo obećavana trasa Studenica – Rudno, Rudno- Srnjača- Koritnik sve zbirno dvadesetak kilometara uskog puta nikako da stigne, ali je ove godine gostiju u izobilju.
,,Sve to stoji. Ali je ovde zaista teško. Znate kada zaveje, da se neko razboli prava muka. Daleko smo od Kraljeva, tamo je sva administracija. Ne znam da li je ove godine ova nesretna korona učinila svoje, pa je narod nagrnuo. Mi da smo imali još ovoliko kuća, ne bi mogli da podmirimo one koji su hteli da borave na Rudnu. Ljudi ovde vole da dođu, mi koji živimo, valjda nam je sve ovde uobičajeno, od posla nekada i ne primetimo prirodu i promene. Vidim da se neki vraćaju na Rudno, hoće da obnove očevinu.“
U dvorištu ali i malinjaku na 12 ari sve pod konac. Vidi se da je u crveno zlato uloženo. Ove godine sezona berbe maline prilično okasnila, ali je cena za ovaj vila-met kaže sagovornica solidna u odnosu na prethodne godine. Istina, na kantar nikada ne staje rad ukućana, da mere ne bilo dobro…
,,Znate šta mi imamo nešto krava, krompir već stnadardno radimo na 3-4 hektara, malinu nismo hteli da širimo. Krompir posadimo, zaštiti se par puta, okopa mašinski, povadi za dva- tri dana. Malina traži radnu snagu. Ovih 12 ari uz kuću je nešto što možemo da održimo. Treba ovo negovati mesecima. Izvučemo stajnjak, rezidba, zaštita, berba. Probali smo par dana sa beračima, ne biva. Dođu ljudi, malo beru i odu. Drugo njima treba obezbediti i smeštaj. Ako radnicima ustupimo sobe, nema mesta za goste. Ovako sami šta uradimo. Evo sada je odmor, devojke su došle i one da pomognu. Što se tiče cene,
onima koji rade uvek je malo onima koji kupuju, uvek mnogo. Nije loša cena ove godine, zadovoljna sam – zadovoljno će Bosa.
Bosa i njen suprug Nenad imaju dve naslednice, na njih je naročito ponosna, smatra da je uspela kao majka, kao roditelj, jer su ćerke postale akademci. Ovih dana pomažu, no da li ih vuče rodna gruda na duži period….
,,Ne verujem iskreno ja ne bih ni volela! Možda ako mi proširimo turističke kapacitete, ako uspemo da dogradimo nekoliko soba. Možda u tom turizmu, koji je čini mi se na velika vrata vratilo selo gde mu i jeste mesto, pronađu sebe ali povremeno, drugačije ne, ne verujem. Treba stvarati ovde porodicu, ma nije to jednostavno. Treba živeti ovde, kada se od smetova ne vide ni krovovi!- katergorično će Bosa.
Kod Bose uvek ima odlično slatko i domaća odlična kuhinja, neizostavne letnje opslastice sa njenim malinama. Izgleda da je jedino to tradicionalno, jer bi naša
sagovornica što šta izmenila, no, za neke promene, je čini se kasno. Neke ipak, treba pod hitno sprovesti, je je rad na selu potpuno obesmislen.

,,Ma znate šta, sve bi promenila. Većina žena na selu počinje da radi od svoje pete godine. Prvo pomaže par godina a onda zameni majku u kuhinji, kasnije radnike na njivi. Odmah jedna dnevnica manje. Znate li koliko danas žena na selu ima neku penziju. Na Rudnu ja ne znam ni jednu! To bih prvo promenila. Ovde fali nekoliko puteva. Pokršiš i noge a kamo li kola. Ima tu dosta toga da se uradi, izgubi narod volju više i da se bori. Pritisnu obaveze, ovde stalno imaš posla, ne možeš se baviti papirima i molbama! Nekda si za tonu krompira ili dva bika mogao da kupiš neku mašinu, danas da prodaš 10 karva i štalu opet nema za traktor.?!“ Ovde smo izgleda zagrnuli u osinjak. Zaista je tužno da litar mleka vredi manje od litre vode, kilogram krompira koliko jeda kifla poredili bi cene u nedogled, o nafti, zaštiti i semenima da ne govorimo. Kada su u pitanju činovnici,zaista je u pravu,što viša tehnologija i veća pismenost naša administracija sve sporija. Po sistemu brigo moja pređi na drugoga. U vreme mastiljave olovke znalo se ko kosi a ko vodu nosi! Svako nađe ,,rupu u Zakonu,, i tako u krug.Ova izjava zaboli. Nije dobro ovo čuti, ali je istina da je država ženu na selu kao majku priznala tek nedavno, priznajući joj porodiljsko. Najveći paradoks je, da su sve vlasti u ovoj državi, glavnu snagu opstanja svoje fotelje prilikom izbora, videli u selu i mladima. Njihov opstanak i ostanak.
Nešto se uvek zapitam kada me već Bosa prisetila na penziju i porodiljsko, da li vlast i dalje veruje u ,,rode i kupus“!
Odlazimo pod utiskom, opijeni vazduhom, mirisom, prirodom, blagodetima ovog kraja, ali i pod utiskom gorštačkih reči, koje sve manje čuju, oni koji treba da čuju. A i zašto bi kada je njima sve potaman. Poruka nije pokvarila priču koja i pored sve brige ima svoju toplu dušu. Bosa nam možda izgleda ozbiljno, ali
njenu toplinu i iskrenost smo videli u očima. Oči su ogledalo jedne duše, odraz osećanja i srca. Ovdašnji ljudi, baš kao i naša Bosa još uvek to imaju. Kada pročitate ove redove, pogledajte svoje oči u ogledalu, pokušajte da pročitate šta je u njima. Ne zaboravite da nas odatle najbolje upoznaju prvo naša deca.

Izvor: Agrobiznis magazin 

0 коментар
0

Srodni tekstovi

Оставите коментар