Предузимљивост, упорност, креативност и решеност су одлике жена са села које говоре својим делима. Оне су супруге, мајке, предано раде у домаћинству, организују и воде послове, зарађују новац. Јелена Ивановић из Крћевца код Тополе определила се за узгој коза и прављење козјег сира.
Јелена Ивановић је завршила Пољопривредни факултет у Земуну, одсек за мелиорацију земљишта. Живи и ради у селу Крћевац код Тополе (Опленачке), где је дошла из Београда, игром судбине.
– Ту сам упознала свог супруга Зорана и остала. Овде сам покушала да нађем неко запослење, али безуспешно. И тако, у сталном размишљању шта бих могла да радим, дошла сам на идеју да чувамо козе. Мој свекар је имао мало стадо оваца, Међутим од њих, сем једно два јагњета годишње, нисмо ништа имали, а храниш их и чуваш целе године – прича Јелена.
Како сама каже, набавила је литературу о гајењу коза и производњи сира и едуковала се сама колико год је то било могуће. Затим су распродали овце и у мају 2017. године купили својих првих 10 коза.
– Узели смо козе санске расе, само зато што су супругу и мени биле лепше, крупније и мирније за чување. Људи често улазе у расправе око млечности између санских и алпских коза. Ја, лично, мислим да ту нема правила, већ да је до генетике сваког грла појединачно и начина исхране – објашњава Јелена.
Данас, сви чланови породице (дека, бака, супруг и Јелена) су ангажовани у обављању послова око коза. Организација је једноставна и практична. Деда храни и поји козе док су код куће, супруг и бака се мењају око испаше, Јелена је задужена за мужу и прављење сира, а деца помажу – свима.
Њихова фарма је мала, сходно њиховим могућностима. Тренутно имају око 20 коза на мужи, али им оне доносе зараду захваљујући Јелениној организацији, довитљивости да искористи околности у којима се налази и ништа мање важно – слози породице.
Илустрација: Храну за козе производе сами
Исхрана коза
Како Јелена објашњава, козе су на испаши докле год временски услови то дозвољавају. Поред тога, деда им накоси траве пре подне до пуштања на испашу. Уз то, добијају и зоб приликом муже. У периоду године када нису на испаши добијају ливадско сено, луцерку и опет зоб.Ивановићи храну за козе производе сами.
– Око 800 бала сена морамо да спремимо за зиму. Немамо пуно земље и део узимамо у закуп. Затим, дешава се да је сушна година, да не можемо са тих површина да произведемо довољно хране за козе, па морамо да докупимо. Зато, приликом планирања, увек морате урачунати и ванредне ситуације – објашњава нам Јелена.
Производња и прерада
Ивановићи прерађују козје млеко у разне млечне производе, првенствено сир. Поред тога, продају јариће и сви су им унапред резервисани.
– Дневно намузем и обрадим око 50 литара млека. Што се тиче самог процеса сирења, најбитнија је хигијена и ту се највише времена потроши. Само сирење иде лако, када знате шта радите – објашњава Ивановић.
Јелена прави млади и стари (преврели) козји сир, сир за гриловње, крем сир, качкаваљ. Наравно, увек су доступни млеко и сурутка. Кајмак не одваја. Сви сиреви су од чисто козјег млека, сем крем сира у који се додаје кравља павлака. Ни један млечни производ, па ни млеко немају шмек због кога људи често имају аверзију према козјим производима и то је нешто на шта је Јелена посебно поносна.
Илустрација: Сваку туру козјег сира распродају без проблема
Продаја и зарада
Ивановићи сваки други викенд своје производе возе за Београд. Ту на сцену ступа Јованина мама.
– На дан пута, сир се пакује за сваког купца посебно у пластичну амбалажу коју купујемо. Сир однесемо код моје маме на Дорћол, код ње има посебан фрижидер само за наше производе. Онда се купци чују са мојом мамом и договоре кад је коме згодно да преузму поруџбину – објашњава Јелена своју организацију продаје.
Ивановићи имају сталне муштерије и већ су уиграни са њима. Свака тура се распрода. Љубитељи козјег сира их проналазе преко Фејсбука, где имају своју бизнис страницу, а активни су чланови различитих Фејсбук група.
Јелена каже да је и овако мала фарма исплатива, ако се не рачуна људски рад.
– Пробали смо да направимо калкулацију, али нам то није пошло баш за руком. Не знам како бих наплатила сате и сате свих нас на њивама, на фарми, у радионици. Ми производимо храну. Она би онда била прескупа и никоме не би била доступна. Ово није само наш проблем, ово је проблем готово свих малих произвођача – објашњава Јелена.
За крај, Јелена је дала савет људима који желе да почну да се баве козарством, а то је да прво испитају тржиште у својој близини, каква је потражња и за чим.
– Јако је битно да се не залећу одмах на већи број грла. Увек је паметније кренути са мањим стадом, видети да ли си уопште за то. Мораш научити да живиш са козама и да радиш око њих. Мораш разумети њихово понашање, препознати различите ситуације. Сточарство је динамичан и напоран посао, где немате ни један слободан дан у години. Квалитетан производ се не прави о час посла, морате имати стрпљења за покушаје и промашаје. На крају, када дођете до квалитетног финалног производа није лако продати га, морате стално бити активни у продаји. Козе дају по 2-3 јарета, те лако и брзо можете проширити стадо, ако се пронађете у овом послу – закључује Јелена.
Извор: https://www.ekapija.com/news/3836482/od-gradske-devojke-do-stocara-i-preduzetnice
