Лепоту Златара Прелићи представљају у боци и тегли

Аутор: Gdjakovic
100 посета

Здраве природне напитке, Прелићи већ неколико година пакују у боце и тегле, а њихов квалитет и арома произвођачима су најбоља реклама.

На породичном газдинству у златарском селу Мишевићи, Видојка, звана Вида, заједно са супругом Милољубом, гаји велики број врста разноликог воћа, од којег производе ликере, сокове, компоте, воћну ракију, слатко и џемове, који су последњих година туристима права атракција и одличан повод да опет дођу на ову планину…

Воће које гаји овај брачни пар не виђа се тако често у овом крају, а то су огрозд, рибизле, вишње, малине, јоста, јагоде (шумске и домаће), трешње, аронија…

Засади се налазе недалеко од Милољубове родитељске куће, на имању око дворишта, па иако делује да суров Златар није погодан за воће, кажу, Мишевићи ипак јесу.

Све њиве у којима обрађују воћне врсте нису закупили, нити су под ушуром, на свом су имању, што им је и био мотив да крену са узгајањем. Све је кренуло када су Видини свекар и свекрва, а Милољубови отац и мајка умрли, који су ту живели, гајили стоку и обрађивали њиве, а након њихове смрти имање је почело да зараста. То им је тешко пало, нису могли да дозволе, па су се одлучили да слободно време после радног времена посвете пољопривреди у селу.

Гајење поврћа у башти за своје потребе никада нису ни прекидали, а саднице разноликог воћа прикупљали су годинама. Није било лако, пут од ледине до садашњег солидног сеоског воћњака био је врло дуг и захтеван, али, кажу, исплатило се.

– Годинама сам радећи у патронажи у Дому здравља у Новој Вароши, послом обилазила, околна, планинска села, па сам узгред где год би приметила занимљиву врсту воћа, од домаћина затражила пелцер, са намером да је посадим на имању у селу. Захваљујући томе данас имамо доста различитих воћних врста, које чине нашу производњу богатијом. – каже Видојка.

Чим се отопе снегови са врхова Златара ови вредни људи дане проводе у воћњацима, вртовима и башти како би на време орезали, везали и спремили воће за престојећу сезону. Да би обрали здрав и крупан плод потребно је пуно рада, залагања и посвећености, јер без рада и труда сваки почетак би био бесмислен. Од најранијих дана пролећа, па до позне јесени, Прелићи сваки слободан тренутак користе да дођу у село и „опосле“радове на имању.

– Одувек сам волела пољске радове и са љубављу их радим. Супруг и ја смо одрасли у селу, и на рад смо навикли од малена, сада обоје живимо у Новој Вароши, али

ипак, Мишевићи су место у које радо одлазимо и одакле, уз мукотрпан рад доносимо наше плодове, али и флаширане производе спремне за употребу. Гајење воћа и поврћа нам је годинама био хоби, али од пре неколико година, када је супруг Моле остао без посла, одлучили смо да покушамо да на овај начин „откинемо динар“ и употпунимо кућни буџет кроз посао који волимо. – прича Видојка.

Њен супруг Милољуб, у крају познатији под надимком Моле, истиче да рад човека чини стабилнијим и јачим, те да нема хлеба без мотике и да у свим временима рад побеђује.

– Од када је дошло до распада фабрике у којој сам био запослен више сам времена посветио селу и дедовини, на којој данас узгајам сво воће од којег настају наши производи, који су одушевили љубитеље природе широм Србије. Поред воћа, на очевом имању, узгајамо и кромпире, али и остале врсте поврћа неопходне једном домаћинству. Могу слободно да кажем да је моја супруга Видојка најзаслужнија за наше производе, јер је од њених идеја све потекло. – наглашава домаћин.

Њихово воће гајено је у срцу Златара, далеко од града и прометних саобраћајница, на имању смештеном на ободу кањона Увца, у царству нетакнуте природе. Све врсте су довољно отпорне на сурову планинску климу, опстају без прскања хемикалијама, па се њиховом даљом прерадом добијају само здрави производи.

Све плодове из природе, прича нам домаћица, воли да преточи у пића и посластице, било да су шумски или домаћи. Сигурна је да се у природи може пронаћи све оно чега нема у продавници.

Производња Прелића још увек је у домену домаће радиности, у рад су укључени сви чланови породице, али највише терета је на Видиним плећима. Њихов син и снаја живе у Београду, ћерка је удата „преко Дрине“, па колико им обавезе дозволе и они помогну у домаћинству.

Након радног времена и рада на имању, Вида користи кишне дане и „доконе“ вечери да на старом „смедеревцу“ кува и пастеризује убрано воће. По њеним речима напитци не садрже вештачке додатке и конзерванс, све је здраво и природно, у духу традиције. Производе пакују у стаклену амбалажу, а судећи по поруђбинама увелико су стекли популарност и освојили срца туриста и свих оних који су икада пробали боце здравља.

Боривоје Илић

Srodni tekstovi

Оставите коментар