Данина ракија привлачи туристе а знате ли зашто?

Аутор: Gdjakovic
141 посета

Дана Трмчић из Врњачке Бање бави се производњом ракије скоро 15 година. Стицајем околности али мало и из ината упустила се у посао који није ни мало лак. Једна је од ретких жена у Србији која се бави „мушким“ пословима, међутим на то не гледа тако. Од прошле године у њеној малој дестилерији уређен је ресторан-сала за дегустацију, тако да је уцртана на новој ракијској тури која полако почиње да добија све више интересената. Добра домаћа храна и Данине врхунске ракије привлаче бањске госте.

Ова смерна и увек насмејана жена, ништа и никада у животу није радила половично и тврди да се у животу ништа не дешава случајно. Сваки посао схвата професионално те је 2010. године завршила курс о производњи ракије на Пољопривредном Факултету у Земуну. Стручна предавања, сајмови и курсеви су стални подсетник у њеном календару радова. Љубав према воћу одржала се још од детињства, али је пресудила ипак судбина.

,, Мој муж је засадио 2.500 стабала виљамовке и 300 стабала шљиве и са поносом могу да кажем да су воћњаци и даље за пример. Супруг је пекао ракију за своју душу и пријатеље, а ја сам желела да наставим његову традицију, па сам после његове смрти уписала на курс на Пољопривредном факултету у Земуну не бих ли сазнала нешто ново о производњи. Отворила сам фирму, а на наговор наших тројице синова Милоша, Марка и Ђорђа назвала сам ракију ,,Дана” по себи. Одрасла сам на селу и научила сам много тога о ракији уз свог оца. Сваки пут кад би је пекао, била сам са њим. Нема ту трикова, посао мора да се воли, а ја подједнако уживам и у обради воћа и у дестилацији. Више од 80 одсто о производњи сам знала, али све захтева посвећеност и љубав. Таква сам одувек. Волим да радим и желим да својим примером поручим младима да кроз рад могу да постигну оно што желе. Увек верујте себи и говорите да све можете и хоћете. Колико год пута да паднете, устаните, а ако и не успете у једном послу, ту је други. Труд и рад се можда не исплате одмах, али увек дође време када вам се враћа“почиње причу Дана.

Истина, необично занимање за даму, али, како сама каже, све је почело из ината. Очекивало се да воћњак пропадне или да се прода. Није дозволила ни она, ни њени наследници. Ни тада ни данас не би променила одлуку.

“ Прорадио мало и инат јер у почетко нису ме прихватали ! Где жена зна да ради ракију!? То нисам прихватила, једноставно, ако су мушки добри кувари зашто жена не може да прави добру ракију! Ја се заинатим и докажем да може! Синови су такође узели учешће дали ми подршку и тако све крене. Идеја је била да се пече ракија, али и да се млади врате природним домаћим пићима, да знају да препознају квалитет и да попију, а не да се опијају. Наше ракије, праве, добре ракије су краљице наспрам вискија или коњака. То могу да вам потврде и сви овдашњи угоститељи, јер гост тражи добру домаћу! –појашњава саговорница

Велике тајне нема, доста знања, мало више труда, квалитетно воће и љубав према томе што радите. Очигледно је да све што ради, ради са љубављу и нама се чини лакоћом. У понуди је шљива, дуња, кајсија и виљамовка.

“Не постоји ништа преко ноћи. Велики је то посао, о свему се води рачуна, воће мора да буде зрело, чисто, судови такође чисти, то су важни детаљи за прављење добре ракије. Некада су се пекле ракије од 50 до 55 степени, где се није осећала њихова душа… Најблажа ракија из мог воћњака је виљамовка. Прво печење ракије креће са кајсијама од јула, августа, док има воћа, а завршава се у јануару. Пауза је месец дана, а онда иду припреме за нову сезону. Креће од орезивања, заштите, обраде земљишта. Онда у пролеће све уцвета, рађа се нови почетак. Ма милина када све уцвета, савршен осећаја када видите плодове свог рада а они једри, сочни. На жалост прошле године воће није било у изобиљу, јер су ове крајеве захватили касни мраз, пар олуја и један град, тако да је и сама производња била мања, али има залиха. Добра ракија мора мало да одлежи, зар не!.,, –

Данине ракије познате су у Србији, али су наше национално пиће понели гости широм Европе, велике Русије и Кине. Има свој кутак у воћњаку, ту се складишти воће, пече ракију и примају посете. Осим што справља изузетно квалитетно и питко национално пиће, код Дане уз такозвани лаки српски доручак очас посла освежите успомене на село. За оне који нису искусили бакину домаћу кухињу Данини специјалитети су чар за очи и лек за стомак. У почетку је мало послужење било спонтано али су дегустатори били све чешћи те је Дана уредила простор баш по мери да прија сваком посетиоцу.

,,Десило се мање- више спонтано. Мени би било непријатно да некоме понудим да проба моју ракију без домаћег сира, пршуте, наравно увек буде и домаћег хлеба, пита савијача, шта ми падне на памет. Гостима се допало, неки су питали и да дођу касније на ручак, или вечеру. Наравно када сте у кухињи спремали за 10 или двадесет људи потпуно је исто, тако да сам на крају уврстила и храну. Помаже ми активно и сестра. Овај посао ми је ето донео сатисфакцију да упознам пуно интересантних дивних људи. Враћају се увек када посете Бању а некада дођу и наменски“-задовољно прича Трмчић.

Сам ентеријер у камену, дрвету, старин очуваним трпезаријским елементима, необичним детаљима, наравно тканим ћилимима и простиркама вас подсете на топлину дома. Њена здравица добродошлице вас лако освоји јер речи иду из срца. На менију нема чега нема. Домаћи сир, кајмак, кисело млеко, димљени сувомеснати производи, чварци, уштипци, пите, пројице, чувени качамак, чварци…пасуљ мељанац, пастрмка, кромпир на више начина, зимница нарано домаћа а данин хлеб дише и мирише…спиаск дуг. Бањским гостима се тако на њеним плантажама пружа све од уживања до одмора. За проширење производње ракије за сада нема великих амбиција, јер сада и припрема свакојаких ђаконија изискује време.

,, Нови воћњаци су мало остварљиви. У окружењу нема сличних плантажа а ни земље. Све што би даље обрађивали, изискује нове обавезе, тежи начин…Ако се деси да подбаци род, купим воће, али углавном од познатих људи. Квалитет воћа, обезбеђује квалитет ракије. Мислим да треба бити објективан. Ова производња од пет хиљада литара је нека мера. Све друго је за моју процену превише.То би тражило проширење капацитета у објектима, радној снази. Треба чекати пар година да воћњак стигне до пуног капацитета бербе. Није то само испећи ракију. Све повлачи једно за другим. Ракијска тура је за сада нешто ново, људи су махом навикли на винске туре, ето ми пионирски да кренемо у нешто ново. Задовољан сам како се то за сада одвија“ скромно ће Дана.

Оно што је ипак најважније у њеном животу и што јој даје снагу да ради овим темпом и еланом су њени наследници три сина, снаје унуци…Сјај у очима и широк осмех када прича на ову тему, открива задовољство на лицу наше саговорнице

,, Знате како, живот много тога удеси. Хтела сам себи да докажем да ћу успети, али и да научим, моје унучиће, да буду радни. Буде и тешких дана, напор је ово за жену, помажу и синови који су посвећени туризму, међутим нема већег успеха од оног када се сви окупимо. Жагор деце и њихови несташлуци ми врате снагу. Нема тога што ме више испуни, што ме чини задовољном, срећном!У том смислу сам најсрећнија на свету,- емотивно закључује Дана.

Њена скромност, говори о њеном карактеру, њеном животу и личности, данас ретка врлина. Ако вас пут нанесе до краљице бањског туризма обавезно свратите до Данине дестилерије, јер њен осмех вас освоји баш као и све оно што вам понуди на столу. Овде се више не осећате као гост, већ као породица., Повод је била можда ракијска тура али вас на крају свакако освоји сама Дана.

Соња Цветковић

Srodni tekstovi

Оставите коментар