Који је кључ успеха у пољопривреди? Одговор је само један

Аутор: draganadpetrovic
288 посета

Кад је цена лоша, онда се сви окрећу удружењима, а када је добра – онда им не требају, каже за Бизнис.рс дугогодишњи председник удружења произвођача малине „Виламет – СПАС“ из Ариља Драган Богдановић, и тако у неколико речи сумира ситуацију у делу производње која је изузетно значајна за домаћу пољопривреду.

Срећом, има и позитивних примера сарадње међу пољопривредницима – од 2017. године основано је 1.100 нових задруга, међу којима је 71 одсто земљорадничких, а половина од близу 2.000 задруга остварује приходе, кажу подаци Задружног савеза Србије.
„Трудимо се да микро произвођач постане мали, а мали да прерасте у средњег, али најважнији су знање и удруживање“, рекао је за Бизнис.рс председник Задружног савеза Србије Никола Михаиловић и подсећа да су 2017. године по први пут од Другог светског рата у буџету обезбеђена бесповратна средства за набавку опреме.

„Да би дошли до потребне количине производа за тржиште морамо да се удружимо и да се подижу капацитети за прераду, а не да свако ради ‘у свом дворишту’, што често није по стандардима или су капацитети недовољни“, објашњава Михаиловић.

Истиче да је Задружном савезу Србије приоритет да се мали произвођачи удруже и да се производ сертификује, упакује и изрекламира како треба, како би се продао по најповољнијој цени.
„Уочили смо да је кључ успеха заједништво, и то пољопривредних произвођача, стручних служби Министарства пољопривреде и локалних самоуправа, факултета и института. Није довољно само хтети, неопходно је знање о томе у ком правцу задруга треба да иде, како направити производ, како одржати квалитет„, истиче Михаиловић у разговору за Бизнис.рс, непосредно пошто смо заједно посетили продавницу задруге „Чаробни плодови“ у близини Храма светог Саве на Врачару.

Илустрација: Председник Задружног савеза Србије Никола Михаиловић у Задружном дућану

Истиче да је држава препознала важност и да финансира задруге.

„Када се удруже, задругари лако и брзо могу да подигну прерађивачке капацитете, а кад направе пројекат и програм рада, подигну складишта или објекте за прераду – држава помогне са набавком опреме“, објашњава Михаиловић.

Председник Задружног савеза Србије, међутим, признаје да понекад не разуме како се то у једном крају наше земље људи договоре, удруже у задругу и почну да раде, док на другим местима то не успевају.

„Оно што отежава удруживање су уситњена имања, али опет – ако онај ко има већу количину земље или складишне капацитете мисли да је довољан сам себи, дубоко греши. Чак и 20 хиљада хектара је кап у мору, а у ланцу производње и пласмана има места за све – мале, средње и велике“, наглашава Михаиловић.
Његова порука држави је да размисли о даљој подршци задругарима кроз кредитирање задруга почетника у бизнису и преко Фонда за развој, а не искључиво програма Министарства привреде, до формирања Фонда за развој задругарства, што би било у складу са Законом о задругама, као и са политиком подстицања задругарства мерама економске, аграрне и стамбене политике, као и других развојних политика.

„Каже се да ко планира на годину дана сеје житарице, ко планира на 10 година – сади воће, а ко планира на сто и више година, он образује народ. Задруге већ скоро 130 година у Србији помажу развоју пољопривредне производње. Само два примера су облачинска вишња и малина ‘Виламет’, сорте које су задруге ‘довеле’ у Србију“, поручио је Михаиловић у разговору за Бизнис.рс.

Илустрација: Малина је најбољи пример где се могу видети разлике у схватању удруживања

На примеру малине се, међутим, могу видети разлике у схватању „удруживања“.
Председник Асоцијације произвођача малина и купина Србије Раде Драшковић се неколико пута током разговора за Бизнис.рс запитао где би им био крај да постоји боља сарадња са малим хладњачарима. Указује на актуелну ситуацију, где бројним малинарима још није исплаћена предата малина, пошто јој је пала цена у односу на ону коју су откупљивачи обећавали почетком сезоне.

„Оно што се десило је да су мали хладњачари 2021. године добро зарадили препродајући већима преузету и смрзнуту малину, па су знали за 200 тона да добију и 6.000 евра. То им се обило о главу прошле године, јер су обећали једну цену произвођачима, преузели и заледили малину, али је њена цена на европском тржишту пала и онда су дошли у проблем и они и произвођачи. Хладњачари, међутим, могу смрзнуту малину да држе до две године, а нама новац треба за нову сезону“, упозорио је Драшковић.

Каже да се малинари надају да ће ове године цена малине бити између 400 и 500 динара, али то је за сада само – нада.

Илустрација: Јако је тешко предвидети овогодишњу откупну цену малина

Наш саговорник је, захваљујући свом додатном послу, обишао Европу уздуж и попреко, а где год је боравио интересовао се за малињаке.

„Видео сам како је у Холандији пола хектара малине покривено, а пола се гаји на отвореном. Између редова развучен агротекстил, све под конац, а има и стакленик који се греје, мада је питање како ће грејати сада када су цене грејања у Европи толико скочиле. Цео комплекс има 10 хектара, а за свежу малину они могу да добију 500.000 до милиона евра“, прича Драшковић.Да би тако нешто било могуће и код нас, каже, потребно је удруживање, али пре удруживања мора да постоји – правна сигурност.

„Без ње нема ни удруживања, ни развитка производње, ни улагања у засаде“, јасан је Драшковић који се пита како је могуће да откупљивач може да обећа једну цену, преузме малину, а онда, кад јој падне цена, одустане и нуди мање од договорене.

Председник удружења „Виламет – СПАС“ из Ариља Драган Богдановић, међутим, нуди пластичан пример односа према удруживању у Србији.

„Кад је цена лоша, онда је ту удружење па ваљамо, а чим је добра цена – ођедном више не треба удружење“, кроз смех објашњава Богдановић правило које је научио кроз дугогодишњу борбу за то да малина постане стратешки производ Србије.

Богдановић и Драшковић се слажу да наша држава нуди добар избор субвенција када је реч о производњи малине.
„Субвенционишу се саднице, осигурање, наводњавање и покривка малине, а држава даје субвенције и за набавку машина и опреме“, набрајају наши саговорници.

Релативно близу њихових имања, међутим, води се другачија политика субвенционисања. У оба ентитета Босне и Херцеговине субвенционише се цена малине, а пре две године давало се, кажу, и 30 центи по килограму.

„Боље је то што ради наша држава, јер колико год да дотирате цену нађу се паметни па је спуштају, пошто мисле ‘ви сте добили од државе па ћу вам ја платити мање’“, закључио је Раде Драшковић.

Илустрација: Удруживање је најбољи начин за лакши пласман робе

Задругарство у бројкама (закључно са 2021. годином)

  • Укупан број свих врста задруга – 5.127
  • Од укупног броја задруга, 2.902 или 57 одсто су активне
  • Од укупног броја активних задруга преко 75 одсто су земљорадничке или пољопривредне.
  • 1.448 задруга или њих 50 одсто има пословне приходе
  • 664 задруге имају текуће рачуне у блокади, 180 се налази у поступку ликвидације а 57 у стечају.
  • У задругама је на крају 2021. било запослено укупно 5.605 радника

 

Извор: https://biznis.rs/vesti/srbija/kljuc-uspeha-u-poljoprivredi-je-zajednistvo/

ФОТО: Pixabay

 

Srodni tekstovi

Оставите коментар