U Vojvodini je potrebno podići 170.000 hektara novih zasada, kako bi pošumljenost bila u skladu sa standardima razvijenih zemalja. Nedostatak šumskih pojaseva čini poljoprivredi velike štete, a svest o značaju ovih pojaseva je niska.
Po zvaničnim podacima, koji se mogu naći na sajtu JP „Vojvodinašume“, u AP Vojvodini je pod šumama oko 140.000 hektara, ili oko 6,4% teritorije Pokrajine. Tu su uračunate i površine značajnih šumskih kompleksa na Fruškoj gori, Vršačkim planinama, u Deliblatskoj peščari, zatim sremsko-bosutske šume i Gornje Podunavlje. Ne računajući ove velike komplekse, najveći broj opština i gradova u AP Vojvodini je potpuno ogoljeno, sa tek par promila površine pod šumama i šumskim pojasevima.
Šume bi u Vojvodini trebalo da zauzimaju 308.000 hektara
U skladu sa standardima razvijenih zemalja, optimalna površina pod šumom i zaštitnim zasadima je 0,16 hektara po stanovniku. Prema ovom standardu, šume bi u AP Vojvodini trebalo da zauzimaju površinu od oko 308.000 hektara, od toga oko 193.000 pod šumom i oko 84.000 zaštitnih zasada u poljoprivredi.
To znači da trenutno Vojvodini nedostaje oko 170 hiljada hektara novih šuma i zaštitnih zasada. To je kao pojas širok 17 kilometara i dug 100 kilometara – od Novog Sada do Subotice. Za podizanje 1.000 hektara šuma, za sadni materijal, sađenje i kasniju negu, potrebno je od 2,5 do 3 miliona evra.
Šume čuvaju useve i podižu prinos
Čedomir Karović, inženjer šumarstva iz Vršca i ekološki aktivista, kaže da zaštitni zasadi ublažavaju mikroklimatske ekstreme, menjaju način strujanja vazduha i smanjuju brzinu vetra i do 50%, čime smanjuju raznošenje zemljišta i eolsku eroziju, a sprečavaju nanošenje peska na njive.
„Čine da temperatura bude ugodnija za ratarske kulture i sprečavaju isparavanje vode iz zemljišta. Time utiču na povećanje prinosa i do 50%, a u sušnim godinama i do 4 puta. Povećavaju preživljavanje useva do 60%. Olovo i druge zagađujuće materije daleko više se vezuju za drveće, nego za useve, što povoljno utiče na kvalitet hrane. U zavisnosti od vrste drveća koje grade pojas, mogu biti pogodno područje za pčelarstvo, ili izvor jestivih šumskih plodova“, kaže Karović.
Čedomir Karović kaže da samo podizanje zaštitnih zasada nije dovoljno. Potrebno je sprovesti i mere nege, kao što je uklanjanje korova ili zalivanje, barem pet godina nakon sadnje.
„Nažalost, ove mere se vrlo retko sprovode u potrebnom obimu. Kako bi smanjili troškove, korisnici šuma skraćuju negu na tri ili na dve godine, pa čak je i potpuno izostavljaju. Zatim, zemljoradnici se žale da im zaštitni pojasevi ograničavaju prilaz njivama i kretanje mehanizacije. Česta je i uzurpacija zemljišta u putnom pojasu, kada korisnici bespravno proširuju površinu zemljišta koju obrađuju i nisu raspoloženi da se tu podignu zaštitni pojasevi“, kaže Čedomir Karović.
Kako dalje objašnjava često se tek podignuti pojasevi preoru, ili izgore nakon paljenja strnjišta i žetvenih ostataka.
Šumarci, vetrozaštitni pojasevi, visoka stabla u atarima, prirodna su staništa ovih ptica. U prethodnim decenijama skoro sve to je posečeno, uglavnom nelegalno. Tako su gačci ostali bez prirodnog prostora za gnežđenje i saterani su u gradove. Jedino još u parkovima postoje visoka stabla koja im odgovaraju. Zato sada svaki grad ima problem, jer su se tu koncentrisali svi gačci iz atara, tako da su ljudi stekli pogrešan utisak o naglom porastu brojnosti njihove populacije.
Koliko će naša poljoprivreda biti razvijena, efikasna i konkurentna, zavisi i od postojanja dovoljnih površina pod šumama i zaštitnim šumskim pojasevima.
Izvor: https://novaekonomija.rs/vesti/vesti-iz-zemlje/vojvodini-nedostaje-oko-170000-hektara-%C5%A1uma
