Muhara (Amanita Muscaria) je svakako najlepša vrsta gljiva, vrsta koja se sreće na dečjijim crtežima ili na ilustracijama bajki. Neka vas ne zavede njen prelep izgled – reč je o otrovnoj vrsti koju prati mnogo interesantnih, bajkovitih priča. Ova gljiva je veoma često sastavni deo mističnih obreda pojedinih sekti i smatra se da je deo obreda pojedinih šamana sa severa Rusije i Sibira. U svakom slučaju uživajte u njenom izgledu, ali nemojte eksperimentisati
sa svojim zdravljem!
Opis vrste:
Šešir: prečnika 5-20 cm u početku zvonast, kasnije konveksan i na kraju sasvim otvoren ili plitko udubljen. Boja je crvena, karmin crvena, ponekad sa
narandžastim primesama. Kožica šešire prekrivena je belim bradavicama koje mogu da se otru (posebno kada je vreme kišno). Ivica šešira je blago narebrena.
Listići: gusti, široki, različite dužine, skoro da ne dodiruju stručak. Boja listića je bela. Spore su bele. O ovome posebno povesti računa.
Stručak: 5-15 cm visok, na dnu je gomoljsto zadebljan, pri dnu sa bradavičastim ostatcima ovoja.
Meso: belo, srednje debelo, miris i ukus nisu osobito izraženi. Ispod kožice šešira meso može biti žućkasto narandžasto.
Vreme i mesto rasta: raste od leta do jeseni, mada sam je, na jugu Srbije, nalazio uglavnom u jesen pa i veoma kasno, skoro do prvih snegova. Raste uz belogoricu (ja sam je nalazio uz brezu dok autori navode da raste uz bukvu i hrast) i crnogoricu, uglavnom bor. Nije retka vrsta, štaviše retke
su godine u kojima nisam na nju nailazio.
Upotrebljivost: OTROVNA!
Sadrži muskarin (koji je i po njoj nazvan), ali i još nekoliko drugih otrova (ibotenična kiselina, muscimol, muskazon). Postoje podaci da je jedu u nekim delovima Italije i Rusije uz vrlo komplikovanu pripremu koja se sastoji u guljenju kožice (ona i sadrži najveću količinu otrova), te kuvanju, ispiranju, pa nakon toga soljenju. S obzirom na to da u isto vreme raste veliki broj jestivih, pa i veoma kvalitetnih gljiva, ne preporučujem eksperimente ove vrste.
Zamena bi, eventualno, bila moguća sa jajčarom (blagvom, A. Cesarea) ukoliko se ne vodi računa o mestu i vremenu rasta, te boji listića, koji su kod jestive jajčare žućkasti. Na jugu Srbije zamena je praktično nemoguća jer se jajčara javlja samo uz hrast i kesten, leti, veoma retko rano u jesen i nikad iznad 1.000 metara nadmorske visine, dok se muhara uz hrast ne javlja (ili je bar ja nikada nisam uz hrast našao) i nikada ispod 1.000 m nadmorske visine.
Izvor: Agrobiznis magazin
