Ni jedno jelo u Srbiji ne može da se zamisli bez luka. Bez obzira da li se koristi kao začin prilikom pripreme jela ili konzumira kao salata, luk je nezamenljiv deo ishrane i obavezno se sadi u svakoj bašti. Međutim, nije zgoreg podsetiti i na lekovita dejstva ove biljke.
Crni luk
Crni luk (lat. Allium cepa) je dvogodišnja zeljasta biljka koja se uzgaja kao povrće. Potiče iz porodice ljiljana, poreklom je iz južne Azije i spada među najotpornije i najstarije vrste baštenskog povrća. Stari Egipćani su smatrali da njegov sferni oblik i koncentrični krugovi predstavljaju večnost. Grci su ga redovno jeli, jer su verovali da čisti krv od toksina, što je danas i potvrđeno u brojnim naučnim studijama. Sirovi luk sadrži 40 kalorija na 100 grama i sastoji se od 89 odsto vode, devet odsto ugljenih hidrata, 1,7 odsto vlakana, te minimalnih količina proteina i masti. Najznačajnija vlakna u luku su fruktani
koji potpomažu zdravu floru u crevima. Luk je bogat dijetalnim vlaknima, vitaminima C i B6 koji je izuzetno važan za stvaranje crvenih krvnih zrnaca, te folne
kiseline (esencijalne za stvaranje ćelija) kalijuma (utiče na zdravlje srca i krvi pritisak) i mangana koji je važan za zdravlje tkiva i kostiju.
Crni luk ima oštar ukus i jak miris, jer sadrži eterično ulje bogato sumporom, pa zbog toga nam suze oči tokom ljuštenja ili seckanja luka. Kada su u pitanju lekovita svojstva naše bake su crni luk koristile kao lek za prehladu, kod bola u uhu i laringitisa, dok se čaj od spoljne opne luka (lukovice) koristio protiv kašlja. Luk se koristio i za lečenje od životinjskih ujeda i opekotina, odlično je sredstvo za zaštitu od krvnih ugrušaka jer obiluje jedinjenjima koja deluju antikoagulativno. Brojne medicinske studije su potvrdile da luk deluje i u regulaciji šećera, čak i u manjim količinama kada se upotrebljava kao dodatak jelima.
Luk je sve zastupljeniji i u kozmetici, jer sok ove biljke ubrzava rast kose, ojačava slabe i lomljive nokte, a krema na bazi luka umanjuje ili uklanjaja ožiljke na koži.
Beli luk – prirodni penicilin i afrodizijak
Beli luk jedna je od najmoćnijih biljaka na svetu zahvaljujući svojim snažnim lekovitim svojstvima, a u narodu je poznat kao prirodni antibiotik. Naučnici ga proučavaju već decenijama, ali još uvek nije jasno kako beli luk deluje u ljudskom organizmu. Međutim, potvrđeno je da u telu zaista deluje kao antibiotik. Kako spada u istu porodicu biljaka kao i crni luk ima slična dejstva kao i njegov „rođak“ ali i dodatne blagotvorne efekte po ljudsko zdravlje. Svoja lekovita svojstva beli luk ima zahvaljujući moćnom sastojku po imenu alicin. U pitanju je uljasta, bezbojna i nepostojna supstanca. Kada se beli luk oljušti ili zgnječi dolazi do lučenja ove supstance jakog mirisa i ukusa kojim se zapravo biljka brani od gljivica, bakterija i štetočina. Zanimljivo je da su naučna istraživanja pokazala da alicin čak i razblažen u vodi pokazuje jako antibakterijsko dejstvo i pomaže u borbi protiv virusa i bakterija. Koristili su ga stari Grci, Rimljani i
Egipćani, a beli luk je glavni sastojak starog tibetanskog leka čiji je recept zapisan pre više od 2000 godina. Izuzetno je cenjen i u srpskog narodnoj medicini, pa su belom luku često pripisivana i magijska svojstva, a mnogi ljudi i danas veruju da beli luk štiti od „zlih sila“ i vradžbina.
Beli luk sadrži oko 400 aktivnih sastojaka, koji su u koncentrovanom obliku, tako da je lekovit i u minimalnim količinama. Verovali ili ne, beli luk je i moćan
afrodizijak! Naime, nauka je potvrdila da alicin podstiče protok krvi u polne organe. Beli luk fascinira naučnike pa je tema proučavanja u čak 1200 farmakoloških studija, a postoji i oko 700 hemijskih istraživanja svojstava belog luka. Pre konzumacije beli luk obavezno zgnječite kako biste podstakli enzimsku reakciju u kojoj nastaje alicin. Svaki dan trebalo bi da pojedemo najmanje tri čena luka. Najbolje ga je konzumirati u sirovom stanju, a dovoljno je nekoliko minuta termičke obrade. Međutim, koliko god da je lekovit beli luk se ne preporučuje pacijentima pred operaciju, jer zbog širenja krvnih sudova
može da dovede do produženog krvarenja. Beli luk ne bi trebalo da jedu ljudi sa niskim krvnim pritiskоm, kao i oni koji imaju probleme sa jetrom ili pate od dijareje. Beli luk ima karakterističan miris koji se u organizmu dugo zadržava, pa mnogi izbegavaju da ga jedu. Da bi se neutralisao miris belog luka preporučuje žvakanje zrna kafe ili peršun, a može da se popije i sok od limuna.
Sremuš – medveđi luk
S prvim danima proleća širom Srbije pojavljuje se sremuš. U pitanju je samonikla jestiva i lekovita biljka koja po ukusu i mirisu podseća na beli luk. Raste u vlažnim, senovitim listopadnim šumama, pored šumskih puteva i potoka. Postoji verovanje da ga jedu medvedi u proleće kako bi očistili organizam posle
zimskog sna, pa ovu biljku često zovu i medveđi luk. Sremuš je višegodišnja zeljasta biljka koja ima eliptičan, duguljast list oštrog vrha i intenzivno zelene boje. Sremuš se od davnina koristi kao ukusno prolećno povrće i delotvorna lekovita biljka. Mladi, prolećni listovi bogati su vitaminom C i karotenom. Mladi listovi beru se tokom proleća, od marta do maja. Upotrebljavaju se samo u svežem stanju, jer sušenjem ili dužim kuvanjem gube karakteristični miris, ukus i lekovita svojstva. Kod duže upotrebe sremuš snižava krvni pritisak i holesterol u krvi, koristi se kod crevnih infekcija i želudačno-crevnih bolesti. U našem narodu postoji ubeđenje da nijedna biljka ne čisti tako dobro sistem za varenje i krv kao sremuš. Povoljno deluje i na kardiovaskularni sistem sprečava
aterosklerozu i otklanja nesanicu i nesvesticu. Uspešno se primenjuje kod hematoma i otvorenih rana koje teško zaceljuju.
Kao i beli luk, sremuš ima antibakterijsko delovanje. Listovi sremuša mogu se upotrebiti kao dodatak salatama ili varivu, pržiti s jajima, dodati kao začin čorbama i supama ili spremati kao spanać i zelena salata. Prilikom branja sremuša u prirodi treba voditi računa da se ne pomeša sa izuzetno otrovnim đurđevkom ili mrazovcem koji su mu vrlo slični. Za razliku od sremuša, čiji listovi kada se protrljaju među prstima imaju miris belog luka, đurđevak i mrazovac ovaj miris nemaju.
Izvor: Agrobiznis magazin
