Peršun (Petroselinum hortense) je dvogodišnja biljka koja potiče sa područja Mediterana. Ova povrtarska biljka se još u doba starog Rima koristila kao začin i u lekovite svrhe. Za širenje rasada i upotrebu peršuna po celoj Evropi najzaslužniji su stari Rimljani, dok su ga prvi kolonisti preneli u Ameriku, gde je takođe dobro prihvaćen. Koren i list peršuna imaju karakterističan miris ali su veoma lekoviti.
Upotreba i lekovita svojstva peršuna
Peršun se uzgaja zbog zadebljalog korena (var. tuberosum) i listova (var. foliosum) karakterističnog, prijatnog mirisa i ukusa. Zadebljali koren je bogat belančevinama, vitaminima, flavonoidima, dok su listovi bogat izvor provitamina A i vitamina C. Sadržaj vitamina C u listu peršuna iznosi 133.0 mg/100g, znatno više od njegovog sadržaja u listu celera, kupusa i salate. Od minerala, kojih u 100 g lista ima 1.630 mg, najviše sadrži kalijum, magnezijum, kalcijum, gvožđe i fosfor. Sveže i osušeno lišće, koren, plod i seme ove biljke koristi se u farmaceutskoj, kozmetičkoj i prehrambenoj industriji za proizvodnju začina i eteričnih ulja. U ishrani se peršun upotrebljava najviše kao dodatak jelima. Koren je čest dodatak supama i sosevima jer podstiče apetit, dok se svež list dodaje na kraju pripreme kuvanog jela kako bi se sačuvao miris, aroma i ostali korisni sastojci. Svež list peršuna se koristi za dekoraciju raznih jela i sendviča. Peršun se takođe upotrebljava za ispiranje urinarnog trakta, kao i za prevenciju i lečenje kamena u bubregu. Koristan je i u ishrani dijabetičara.
Uslovi za gajenje peršuna
Osnovni uslov za postizanje visokih, stabilnih i kvalitetnih prinosa peršuna jeste zemljište. Zemljište za peršun mora biti srednje lako, duboko, plodno i rastresito. Traži optimalnu reakciju zemljišta od 6 do 8 pH vrednosti. Seme peršuna niče na temperaturi od 2°C, a optimalna temperature za rast listova i korena iznosi 18°C. Mlade biljke mogu da podnesu mrazeve i do -10°C. Uspešno prezimljava jer u fazi obrazovanog zadebljalog korena može da izdrži mraz do -20°C. Ima povećane potrebe za svetlošću, te se pri nedostatku svetlosti smanjuje sadržaj eteričnog ulja. Najviše vode peršun zahteva u fazi nicanja i intenzivnog rasta lisne rozete. Precizne norme đubriva mogu da se odrede tek na osnovu rezultata hemijske analize zemljišta. Nakon rasturanja mineralnog đubriva zemljište se ore.
Gajenje peršuna u plastenicima
U zaštićenom prostoru peršun se može proizvoditi direktno setvom ili iz kontejnerskog rasada. Uspešniji, sigurniji i stabilniji prinos lisnatog peršuna jeste iz kontejnerskog rasada, odnosno rasada zaštićenog korena. Prvo se pristupa punjenju saća kontejnera odgovarajućim supstratom i oblikovanju površine supstrata. Nakon toga sledi setva. U svaku ćeliju saća treba posejati po dve do tri semenke, a nakon nicanja ostaviti po jednu najrazvijeniju biljku. U toku proizvodnje rasada peršuna potrebno je redovno provetravati i pravovremeno navodnjavati. Pred sadnju se prestaje sa navodnjavanjem radi lakšeg vađenja rasada sa supstratom. Prestanak navodnjavanja traje toliko dugo koliko je potrebno da se supstrat odvoji od saća. Setva kontejnerskog rasada u tunelima najčešće se obavlja u periodu od avgusta do septembra, a sadi se u periodu od oktobra do novembra da bi mogao da se bere u toku zime. Na prethodno pripremljeno zemljište odnegovani rasad se sadi na rastojanju 20×5 cm. Prinos je 1.400 do 1.900 vezica na 100 m2.
Gajenje peršuna na njivi
Koren peršuna proizvedenog na njivi potrebno je izvaditi krajem avgusta kada postigne masu 30-60 g. Izvađeni koren treba saditi u zemljište bogato organskom materijom na rastojanju 10-12×5-8 cm. Nakon sadnje potrebno je održavati temperaturu 10-15 stepeni C uz intenzivno provetravanje. Navodnjavanje treba da bude umereno i tom prilikom treba voditi računa da ne dođe do kvašenja nadzemne mase. Na račun rezervne materije korena brzo se formiraju listovi. Prvu berbu listova možemo obaviti već nakon 35-40 dana. Prinos listova je veći 5-20% od mase posađenog korena pri pospešivanju.
izvor : https://www.agromedia.rs
