Piše: Dušan Jankov, magistar poljoprivrednih
nauka zadužen za unapređenje
proizvodnje duvana i saradnju sa poljoprivrednicima
u kompaniji Japan tobako Internešenal
iz Sente
U protekloj deceniji u našoj zemlji primetno je variranje prinosa gotovo kod svih poljoprivrednih kultura. U svakodnevnom razgovoru većina naših farmera će „kao iz topa“ odmah istaći sušu kao razlog
broj jedan kod pada prinosa. Ali da li je baš uvek tako…Ili kako recimo objasniti činjenicu da se nekad i u uslovima navodnjavanja postižu isti ili čak lošiji rezultati, nego u uslovima suvog ratarenja?
Zvuči kao paradoks, ali odgovor treba tražiti u (ne)poštovanju tzv. Libigovog zakona. Na prvi pogled, poljoprivreda u Srbiji ide napred krupnim koracima. Farmer je preplavljen novim informacijama na polju genetike, mineralne ishrane, primene pesticida, mehanizacije, informacione tehnologije, vazdušnog osmatranja i GPS tehnologije itd. Izbor je nikad veći i čini se nikad bliži farmeru i svakako nudi perspektivu u budućem razvoju agrara. Ali treba znati izabrati šta nam treba i da li nam treba, i ako treba kada i kako isto primeniti, odnosno uskladiti sa drugim parametrima proizvodnje. Većina nas misli da zna, ali da li zaista znamo… (jednom prilikom moj profesor na fakultetu je kritički rekao – „u fudbal i poljoprivredu se svi razumeju“).
Zašto ovo sve pišem? Jednostavno okrenuli smo se novim, naprednim stvarima za koje očekujemo da će nam doneti ogromnu dobit preko noći, poput čarobnog štapića, ali smo istovremeno zanemarili
osnovne postulate na kojem počiva ne samo poljoprivreda nego i opstanak svakog živog bića . To je ranije pomenuti tzv. Libigov zakon ili Libigov zakon minimuma. O čemu je zapravo reč. Libigov zakon minimuma je princip koji prvobitno postavio nemački botaničar Karl Sprengler u XIX veku, a kasnije razvio nemački hemičar Justus fon Libig, prema kojem razvoj biljke nije određen ukupnom količinom potrebnih hraniva u zemljištu, već samo količinom onog hraniva kojeg ima najmanje.
Libigovo bure
Drugim rečima, zakon kaže da je visina prinosa ograničena hranljivim elementom koji je u najvećem nedostatku. Ovo efektivno znači da ono čega najmanje ima najviše i koči. Libig je dao slikovit primer.
Zamislite bure koje je sačinjeno od dasaka s tim da nisu sve daske iste dužine, neka daska je duža a neka kraća. Kada biste sipali vodu u to bure gde bi voda počela da se preliva, odnosno gde bi bio zaustavljen dalji porast prinosa? Odgovor u poljoprivredi nije uvek lako pronaći, jer prinos često ne zavisi samo od dostupnih hraniva već i od mnogih drugih faktora. Kako eliminisati najslabiju kariku i ostvariti veći prinos. Dakle, ta daska (može da predstavlja klimatsko- edafski faktor, mineralnu ishranu, obezbeđenost vodom, obradu zemljišta, kontrolu bolesti, štetočina i korova, specifične agrotehničke operacije itd.) je upravo najslabija karika koja nam limitira prinos i koju je potrebno locirati i zameniti većom (poboljšati performanse) da bi ostvarili viši prinos, bez da menjamo druge daske bureta. U suprotnom, recimo možemo da đubrimo prema već ustaljenoj navici do besvesti i značajna promena se neće desiti jer hraniva koja unosimo nisu u nedostatku. Naprotiv, često nekontrolisano „pojačavanje“ nekih parametara koji su već maksimumu može da donese više štete nego koristi (tzv. zakon optimuma i zakon o opadajućem prinosu, ali o tome neki drugi put). Na taj način proizvodimo samo dodatne troškove i smanjujemo
rentabilnost proizvodnje. Zato je potrebno da pre zasnivanja proizvodnje dobro upoznamo gajenu biljku i njene zahteve, odnosno optimalne vrednosti abiotičkih i biotičkih faktora kako bi obezbedili visok prinos. Naravno, na neke faktore ne možemo i verovatno nikad nećemo moći da utičemo, ali možemo da ublažimo njihovo negativno delovanje. Nasuprot navedenim, druga i često brojnija grupa limitirajućih faktora prinosa je teoretski u našim rukama i kao takva treba i praktično da bude pod našom kontrolom.
U ovim teškim vremenima kada se naša poljoprivreda nalazi na prekretnici, nadam se da naš farmer ima snage i volje da svojim znanjem, iskustvom i radom „prepozna“ tu najslabiju kariku koja je u
minimumu, što svakako neće biti lako. A kada prepozna traženi faktor, svako dalje i najmanje investiranje u isti će mu se odraziti na rast prinosa do određene tačke koja će sada biti limitirana nekim drugim faktorom u minimumu. Tek kada dovedemo sve faktore prinosa na nivo optimuma otvaraju se mogućnosti za punu primenu svih biotehničkih inovacija i novih tehnologija poljoprivredne proizvodnje koje su nam stigle i koje će nam, nadam se, tek doći.
AgroBiznis magazin
