Još u vreme vođe Drugog srpskog ustanka, Miloša Obrenovića, koga je skupština narodnih starešina 18. novembra 1817.
godine proglasila za kneza srpskog naroda, Srbija je ulagala u razvoj voćarstva, tako da je danas poznato da je u tadašnjem periodu modernim rečnikom rečeno Srbija bila tržišni lider u ovoj proizvodnji.
Zabeležen je primer iz valjevske nahije iz tog doba da je 1831. godine kapetan Pavle Simeunović, upotrebio 885 poslanika koji su mu te godine orali u šljivicima, a kasnije tresli i kupili šljive. I kod člana suda Matije Nenadovića kojem su 1.005 poslanika prikupili 175 kazana šljiva. Razvoj šljivarstva u Srbiji započinje sredinom 19. veka do kada su korišćene pre svega za rakiju i pekmez, a 1864. godine započinje se sa sušenjem šljiva u većem obimu. Tako je tri godine kasnije Srbija izvezla 4.200 tona suve šljive u vrednosti 84.000 dukata. Jedanaest godina kasnije ekspanzija se nastavlja jer je većina vinograda uništena filokserom. Prema istorijskim podacima 1887. godine izvezena je 41 290 tona suvih šljiva, i u to vreme trgovina šljivama i rakijom zavisila je od mogućnosti prodaje. Trgovinu su obavljali uz pomoć kirajdžija koji su za ove potrebe formirali karavane. Prevoz robe bio je na konjima, magarcima i mazgama.
Nakon kirajdžije u 19. veku pojavile su se rabadžije. Oni su takođe išli u karavanima, ali sa upregnutim volovima u arabu (naziv za kola koji potiče iz Male Azije, a do nas je došao preko Turaka). Kada su prvi put ovakva kola došla iz Beograda u Požegu 1847. godine narod se sjatio da vidi to novo čudo, verovatno ništa manje zadivljen od onoga što viđaju na današnjim sajmovima automobila.
Na osnovu iskopina u Bosni gde su pronađene koštice trna i trešnje, utvrđeno je da su stari Sloveni znali za šljivu pored jabuke, kruške i oraha. Možda niste znali, ali čuvenu sortu šljiva na našim prostorima POŽEGAČU odnosno MADŽARKU, doneo je 333. godine pre naše ere, niko drugi do Aleksandar Makedonski. Zanimljivo je i to da je Aristotelov učenik Teofrast, prvi opisao tri sorte šljive koje su na teritoriji današnje Italije prenete iz Grčke, a odatle dalje širom Evrope.
Poslednjih decenija dvadesetog veka stvoren je veliki broj sorti, tako da ih danas ima više od 2.500. Plavo voće u svetu zauzima dva miliona hektara, od čega je više od polovine u Kini. Svetska proizvodnja šljive je devet miliona tona, a prosečan prinos četiri tone. Kada je u pitanju listopadno drveće, šljive se nalaze na četvrtom mestu u svetu.
Više se gaje jabuke, kruške i breskve. Do devedesetih godina dvadesetog veka SFRJ je bila među prve tri zemlje u svetu po proizvodnji šljive, od čega 65% je bilo na teritoriji današnje Srbije. Sa ovakvom impresivnom istorijom, rakija je dobila nekoliko poslovica poput onih: „Bog je dao šljivu a đavo peče rakiju“.
Kada vam neko donosi dobre vesti kaže se: „E, takvu mi rakiju ispeci“. Takođe, čuvena je i ona: „Ko rakiju večera vodu doručkuje“, „Ako ti rakija smeta poslu, ostavi posao“ i za kraj recimo i ovu: „Pijanoj snaši mili su deveri“. Međutim, ne treba zaboraviti da je šljiva ostavila traga i u nazivima sela. Tako ima mo selo Šljivovice na Zlatiboru, Šljivovac pored Malog Crnića, Šljivova pored Krupnja, Šljivići pored Ivanjice, Šljivovik na Suvoj Planini, Šljivar kod Zaječara i dr.
Izvor:Agropres magazin
