Сунчеви зраци тешко се пробијају кроз крошње згуснутих четинарских стабала.Нос и прсти лепе се од хладноће. Владан Петровић из Растишта крај Бајине Баште, на западу Србије, сигурно корача њему добро познатом стазом која одише ретким мирисом четинара и трулог лишћа. Нетремице посматра зелену површину која се назире у непосредној близини. Годинама је табанао овим пределима, верући се по дрвећу и скупљајући шишарке. Продавао их је локалној шумској управи, јер се њиховим семеном обнављају шуме.
„Тамо сам их брао, често и сам, али ту нема страха, долазио сам и до самог врха, нека стабла су била висока и до 25 метара. „Једном ме је орао облетао, махао сам рукама, вероватно је мислио да сам веверица или нешто мање, па је кренуо у лов, али сам се некако спасао“, прича овај 65-годишњак за ББЦ на српском.
Шишарка, тачније њено семе, спада у репродуктивни материјал шумског дрвећа и има вишеструку улогу, али се о њој малој говори, каже Саша Орловић, директор Института за низијско шумарство. „Све креће из семена, оно служи за повећавање и обнављање постојећих шумских површина. „Када се сакупи, семе се посеје у расадник, потом из њега ничу нове саднице, а из њих нове биљке и дрвеће и тако ширимо шумске пределе“, објашњава он за ББЦ на српском.
„Знаш колико треба да скупиш килограма шишарки да би добила кило семена?“, пита ме Владан Петровић. Не чекајући да нагађам, каже да се „зато у многим земљама и сматра шумским златом“. Са једног зимзеленог стабла у годинама пуног рода, може да се сакупи до 50 килограма шишарки. Од хиљаду килограма или тоне шишарки може да се добије између 20 или 25 килограма семена, подаци су Србијашума. Последњих година цена семена у Србији креће се између неколико стотина динара за храст лужњак, до 70.000 динара за килограм семена шишарки оморике. У свету се за овај шумски производ плаћа и по неколико хиљада евра за исту количину, каже професор Владан Иветић са београдског Шумарског факултета.
Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде недавно је предложило измене Закона о репродуктивном шумском материјалу, усвојеног 2009, зато што је, како је образложено „у последњих 15 година уочен пад у обиму његове производње“.
Ређи род семена домаћих врста шумског дрвећа последица је измењених климатских услова, те да би се обезбедиле довољне количине, може се и увозити, али само из региона сличних еколошких особина, пише у Нацрту измена и допуна.
У расадницима „Србијашума“ за сада има довољно количине семена за вештачко обнављање или оснивање нових шума, кажу за ББЦ на српском из овог јавног предузећа. Али су измене добра превентивна мера у случају да буде мањка, објашњава Борис Ивановић из „Србијашума“. „Раније смо увозили само квалификована семена, производе лепших, равних, стабала, без чворова са семенских плантажа, јер желимо да задржимо квалитет. „Сада се проширују могућности, па можемо и да увозимо семе познатог порекла које се скупља са било које површине у шуми или са селективно-регистроване семенске састојине (делови шуме)где су стабла права и здрава, а гране танке“, оцењује Орловић.
Не ради се о неквалитетном материјалу, већ оном нижег ранга, али је боље и тај користити, него не пошумљавати, указује он.
Владан Петровић годинама са породицом живи у Бајиној Башти. У друштву четворогодишњег унука који помно прати сваки његов покрет, у дворишту поправља тример за шишање траве. Одговара стидљиво и штуро, али на помен шуме, очи му се озаре и реченице крећу саме. Одрастао је окружен зеленилом, на пространим ливадама. Поред чувања оваца, верање по дрвећу било му је омиљено, а ни спавање међу боровима и јелама му није страно.
„Тамо се најбоље осећам“, каже срећно, а плаве очи му се раздрагано шире. Иако је претходних дана боравио у селу, радо улази аутомобил како би ми показао омиљени кутак. До његовог родног Растишта стиже се вијугавим, помало непроходним путем, који се у једном делу толико сужава да се чини како ће гране пробити прозоре аутомобила Возимо се међу папратима, четинарима и стенама, док са десне стране остављамо реку Дрину. Под точковима шкрипи каменица. После непуног сата вожње, избијамо на пропланак. Не чује се ни цвркут птица. „Оно тамо, модро-зелено што се уздиже, то ти је Тара“, показује руком. Овај крај познат је по Панчићевој оморици, заштићеној врсти четинара коју је открио биолог Јосиф Панчић 1877. године.
Њене шишарке су ситне и углавном су при самом врху, објашњава Владан. Корачамо узаном стазом између обраслих, високих, зелених стабала из чијих старих и дебелих грана ничу нове и глатке, тик изнад његове једноспратне омање куће. Док се пробијамо кроз ниско грмље, објашњава ми да су „борове, јелине и смрчине шишарке у гранама.“ „Ако се добро загледаш, можеш коју и да видиш“, показује руком ка небу.
‘Шуме су жива бића’
Србија спада у шумовите земље – нешто више од једне трећине је под шумама, највише на западу, док је свега седам одсто на северу, подаци су којима располаже Саша Орловић. „Шуме су жива бића и њихова улога је вишеструка – од ослобађања кисеоника, до ветрозаштите. „Али дрвеће мора да се сече да би се обнављало и онда те посечене површине морају да се одржавају, а у томе нам управо помаже шумско семе“, додаје. Неке врсте не рађају сваке године, попут храста лужњака – тек сваке четврте или пете, док су јеле или смрче редовне. Семе се скупља док га има, потом се чува у семенском центру. У Србији данас раде два центра – у Пожеги, на западу, и у Пироту, на истоку.
Вунене чарапе, капа и појас
Шишарке не треба сакупљати по градским парковима, већ искључиво у јасно одређеним и регистрованим шумама или установљеним сеоским плантажама, где су шумски теренски услови, објашњава Борис Ивановић. Међутим, у Србији тренутно нема ни обучених и лиценцираних бирача. Посао је тежак и захтева спретност, храброст и добру опрему, каже Ивановић. Сакупљање почиње у октобру, када су шишарке још затворене, објашњава професор Орловић. „Ако се отворе и рашире, семе се разлети и не можете да га нађете. „Чим се оберу треба да се носе у семенски центар на дораду, тамо се суше и полако отварају, онда семе отпада, сакупља и даље носи у расадник – то се зове трушење“, описује процес Орловић,
Владан Петровић је некада брао рукама, али је онда набавио појас, сличан оном који користе планинари.
„Једном се придржаваш, другом береш, али не можеш дуго да издржиш, јер почну да те боле и руке и ноге. „Уз појас је све лакше, не замараш се толико и обе руке су ти слободне“, говори док вади бело уже дужине неколико метара из дрвене фиоке у малој радионици. Потребне су и вунене чарапе и капа, додаје у даху.
Нема домета, али има шишарки
Шишарке су кроз историју имале значајну улогу у Србији. Почетком 19. века држава је остваривала велики приход извозом овог производа. Током 1830-их само из ваљевског и шабачког дела (на западу Србије) извожено је око милион килограма шишарки, због чега је овај производ на листи извозних артикала заузимао седмо место.
Откупна цена шишарке је тада била врло ниска – осам пара или 0,2 гроша што је сметало трговцима, јер је држава имала монопол и диктирала услове, наводи се у књизи Уставобранитељска Србија кроз кретање цена и трговина.
Професор Иветић наводи да на цену семена утиче врста и доступност дрвећа, као и дорада производа. Управо од новца зарађеног брањем шишарки, Владан Петровић је у Београду 1982. године купио половни аутомобил. Шишарке је продавао тадашњој Шумској управи Бајине Баште, коју је касније преузео Национални парк Тара, где је годинама радио као дрвосеча.
Владан Петровић, данас пензионер, често мења градски жамор за сеоски мир. када не звони ни телефон, јер сигнала на тој висини нема. Али има шума и шишарки. „Нема буке, чујеш само како птице певају, мада не можеш да будеш ни овде дуго, убија самоћа“, каже сетно. Некада је у селу било стотинак становника, у свакој кући четворочлано домаћинство. Данас су углавном запуштени објекти. У велику бербу шишарки је последњи пут ишао пре тачно три деценије – 1992. године. Свако следеће скупљање било је из хобија. Оклева да одговори да ли би се поново у бербу. Крајичком ока гледа у супругу, тражећи подршку, а онда се загледа у зелене врхове дрвећа. „Лепо је и тај осећај смоле на рукама, када се прсти залепе, удишеш онај природни мирис и кад се попнеш и видиш цели крај“, одговара Владан помало стидљиво.
Извор:
