Шта је са домаћом производњом белог лука и пасуља

Аутор: draganadpetrovic
256 посета

Иако Србија има идеалне услове за гајење белог лука и пасуља, на увоз ове две врсте поврћа трошимо милионе евра. Због економске неисплативости многи пољопривредници су одустали од производње, а стручњаци упозоравају да би у наредном периоду и садашње површине под белим луком и пасуљем могле да се смање. Александар Гранић је на својим парцелама у Житишту пре 10-ак година почео да гаји бели лук. У почетку су, каже, то биле мање површине, које су временом повећане до једног хектара, колико је са породицом могао да обрађује. Сада већ планира смањење површина.
„Последњих пет-шест година смо бели лук увек садили на истој површини, али ћемо је у сезони 2022/2023. смањити јер нас је увоз из Албаније и Северне Македоније прошле године покосио са ценом и једноставно нема смисла радити толики посао а бити на ‘нули’ или чак у минусу“, каже Александар Гранић.

Овај пољопривредник није једини који од ове производње одустаје.

„Разлози за одустајање су бројни! Мислим да многи који улазе у посао узгајања белог лука нису ни свесни шта их чека, јер је то много рада и много неизвесности. Нажалост, многи су након неколико година производње били у дебелом минусу. Други разлог је што код нас нема ниједне (озбиљне) фирме која би откупљивала бели лук. Мислим да је то разлог што извоза готово и нема“, објашњава наш саговорник.

„Уз то, тражња може да падне врло брзо. Када на београдски кванташ дођу два шлепера белог лука из Албаније или Северне Македоније, наша продаја стаје истог момента“, додаје Гранић.

Илустрација: Потрошачи прво гледају цену па најчешће купују јефтин увозни бели лук

Увозни бели лук јефтинији од домаћег

Потрошачи приликом куповине најчешће гледају цену производа. Како је увозни бели лук јефтинији од домаћег, не чуди што се више тражи.

„Цена рада у нама конкурентним државама (Кина, Албанија и Северна Македонија) доста је нижа, клима је другачија и они мање од нас улажу у саму производњу. Раде веће површине јер им је исплативије, а знају да ће бели лук лако продати у Србији“, каже наш саговорник.

„Шпанија је нешто сасвим друго. Код њих је врло повољна клима, имају много више регистрованих препарата, јер је већа потражња, имају лако доступну механизацију која је око 30 одсто јефтинија него код нас и имају велико тржиште – читава Европа и САД. Наш бели лук може бити јефтинији само од шпанског, остали су трајно јефтинији и ту наша исплативост пада“, објашњава Гранић.

Илустрација: Узгој белог лука тражи доста рада

Бели лук захтева много ручног рада.

„Цена рада надничара је у последњих неколико година порасла за 50 процената. Такође и цене ђубрива и хемијских препарата су невероватно скочиле. За озбиљну производњу само за хектар белог лука потребно је уложити најмање 5.000 евра. Мањак падавина који је израженији сваке године много утиче на количину рода. Ми смо сопствена средства инвестирали у савремени систем за наводњавање, што додатно повећава цену коштања крајњег производа“, каже овај пољопривредник.

„Наше сорте сазревају крајем јуна – јесењи и трећа декада јула – пролетњи. Ако знате да нећете имати оштру зиму, као што је то у Албанији и Северној Македонији, бели лук можете посадити и раније. Неће имати период мировања и сазреће већ крајем маја, а то је пре великих суша. Нема наводњавања, нема ризика од претераних врућина. Производња је далеко сигурнија и јефтинија“, наводи Гранић.
Да би се добио квалитетан лук, изузетно је битно семе. Након неколико година лутања наш саговорник је, објашњава, нашао „право“ семе и сада је готово целокупну производњу усмерио у том правцу.

„Ми производимо углавном семенску робу, а мањи део иде за конзум. Ове сезоне смо због претераног увоза и ми имали проблем са продајом, јер људи који желе да саде бели лук када виде превелике главице мисле да је то супер роба. Увозне сорте нису навикле на нашу климу и на наше зиме које некада могу да буду врло оштре, па када им пола њиве промрзне, остаје им само да се хватају за главу“, каже овај пољопривредник.

„С обзиром на то да се тренд увоза неће зауставити ни у наредним годинама, одлучили смо да јесењу садњу скоро потпуно избацимо. Репродукујемо тек толико да задржимо наше семе. Остајемо при пролетњој садњи, са квалитетним луком који се не гаји у поменутим државама“, додаје Гранић.

Илустрација: Увозни бели лук не може да се пореди са домаћим по квалитету

На увоз белог лука Србија је потрошила 2,1 милион евра

Највеће површине под белим луком у нашој земљи налазе се у региону Шумадије и Западне Србије, а затим у региону Војводине, кажу у Привредној комори Србије. Ово поврће заузима 1.295 хектара, на којима се произведе 3.750 тона белог лука. Просечан принос је скоро 2,9 тона по хектару, док је највиши остварени принос око 3,4 тоне по хектару.

„Бели лук смо извезли у количини од око 153 тоне, а од тога смо зарадили 276.000 евра. Ово поврће се највише извозило у ЦЕФТА земље и то у количини од 100 тона, а у вредности извоза од 177.000 евра. Од ЦЕФТА земаља бели лук се највише извозио у Црну Гору и то у количини од 66 тона и вредности извоза од 110.000 евра, затим у Босну и Херцеговину, у количини од 29 тона, а у вредности од 65.000 евра“, наводе у ПКС.
За разлику од изузетно малог извоза, бели лук и те како увозимо. За 1.060 тона потрошили смо 2,1 милион евра.

„Бели лук традиционално највише увозимо из Кине, око 77 одсто односно 820 тона. Вредност овог увоза је скоро 1,8 милиона евра. Бели лук се још увозио и из Албаније, Шпаније, Турске и других земаља, али у знатно мањим количинама“, објашњавају у комори.

За успешно гајење и високопродуктивну производњу белог лука неопходно је водити рачуна о избору земљишта.

„Најбољи резултати се постижу на плодним, незакоровљеним земљиштима добре структуре, повољног водно-ваздушног режима. Велики проблем ове производње је неконкурентност с обзиром на то да произвођачи нису удружени и немају организован излаз на тржиште, стандарде квалитета као и условна складишта. Производњу је потребно регионализовати, те субвенционисање производње правилно усмерити“, додају у ПКС.

Илустрација: Земљиште је изузетно важно за високопродуктивну производњу белог лука
Увозни бели лук није квалитетан као домаћи

„Домаћи бели лук је врхунског квалитета што потврђују све студије реномираних кућа. Бели лук је биљка која тражи зиму-пролеће и лето. Не мислим само на раст, већ на усвајање храњивих материја из земље како би могао да да висок садржај етеричних уља које треба да има у себи. Албански и македонски бели лук може да порасте, јер је код њих топлија клима и нема паузе у расту за време зиме, али не може да буде квалитетнији од нашег. То купци, нажалост, не знају. Они гледају велике ченове и велике главице“, каже Александар Гранић.

Пасуљ највише увозимо из Киргистана

И површине под пасуљем се у нашој земљи смањују, па значајна средства трошимо и на увоз овог поврћа. За 14.409 тона платили смо око 14,8 милиона евра.
„Највећа производња пасуља остварује се у региону Јужне и Источне Србије (52 одсто), затим у региону Шумадије и Западне Србије (35 посто), у региону Војводине (9 одсто). Под овим поврћем је 8.045 хектара, а производња је на нивоу од 8.986 тона. Највиши принос остварен је у региону Војводине од скоро 1,3 тоне по хектару“, истичу у Удружењу за биљну производњу ПКС.

„Пасуљ се највише увози из Киргистана, одакле смо купили 5.478 тона овог поврћа у вредности од 5,6 милиона евра. Из ЕУ смо купили 5.358 тона пасуља у вредности од скоро седам милиона евра. Од земаља ЕУ пасуљ смо највише увезли из Бугарске – 2.422 тоне у вредности од скоро 2,9 милиона евра и Пољске – 2.202 тоне, што смо платили скоро 2,7 милиона евра“, прецизирају у овој институцији.

Србија је највише пасуља извезла у Руску Федерацију.

„Коришћење несортног и неиспитаног семена пасуља у Србији један је од разлога малих приноса. Највеће површине под овом културом концентрисане су на породичним домаћинствима и малим парцелама. Неуједначен квалитет, неудруживање произвођача, неусловни складишни простори су фактори који утичу на пласман производа. Постојеће површине под пасуљем није потребно увећавати већ само интензивирати производњу и обезбедити наводњавање како би се повећали приноси и обезбедиле домаће потребе“, кажу у ПКС.

Србија је неоправдано велики увозник пасуља, сматра др Жарко Илин, редовни професор Пољопривредног факултета Универзитета у Новом Саду.

„У нашим условима у неповољним годинама, као што је била прошла када смо имали сушу, јављају се негативни ефекти абиотичког стреса, па су приноси значајно мањи од тоне по хектару. У неповољним годинама као што су биле 2010, 2014, 2018, 2019, 2020, дакле, кишним годинама се јављу бактериозе и у таквим годинама опет приноси тешко прелазе тону“, професор Илин.

„Вишегодишњи просек у производњи пасуља је 1,1 тона по хектару. У условима високе агротехнике без икаквих проблема на овим просторима, уз коришћење сетвеног материјала ослобођеног од бактериоза могуће је остварити приносе на нивоу од минимум две до две и по тоне по хектару, па чак код жуто-зелених до три тоне по хектару, што је економски оправдано“, додаје наш саговорник. Иако је пасуљ једно од омиљених јела у Србији, чини се да ћемо домаће састојке за његову припрему све мање моћи да нађемо на нашем тржишту. А када се једном угаси производња и када постанемо високозависни од увоза стране робе, велика је вероватноћа да она више неће бити јефтина, као што је сада.

Илустрација: Наши повртари све мање сеју и пасуљ

Домаћег пасуља све мање има

„Домаћег пасуља више нема као што је некада било због тога што је на тржишту увозни пасуљ много јефтинији него наш. Народ одустаје од ове производње, јер нема рачуна да сеје пасуљ. Има већу зараду од житарица него од пасуља. Највећи проблем је што нема ко да ради пасуљ, јер се у пасуљу све ради ручно. Нема радне снаге“, каже Младен Жужа, председник Удружења произвођача пасуља из Равног Тополовца.

Некада је ово село живело од пасуља, а данас га само ретки још сеју.

„Ја сам некада имао 4 хектара под пасуљем, а прошле године сам имао четвртину хектара. И ове године ћу сејати тако. Температуре убијају пасуљ. Ја имам систем за наводњавање, али не вреди. Опадне цвет, опадне махуна, не може. Екстремна је топлота и то што ми заливамо нема ефекта, ништа не значи. Променила се клима. У селу је код нас је некада било сејано око 500 јутара, а данас ако се посеје 50 јутара то ће бити велики успех“, додаје наш саговорник.

„Верујем да за 10 година неће бити ни то, јер неће бити ко да ради. У Србији има неколико паора који раде веће површине, али њих је мало, можда у целој Војводини троје, четворо. А нас малих је све мање који се бавимо овом производњом“, каже Жужа.

Овај пољопривредник сеје жуто-зелени пасуљ, јер га лакше продаје.

„Раније сам сејао и бели, али сам од њега одустао. Немам велике количине. Пасуљ продајем на кућном прагу, долазе људи који хоће заиста домаћи пасуљ да купе. Прошле године цена овог пасуља је била 500 динара. Некада сам имао по 10-12 тона пасуља, сада тога нема. Када смо имали веће количине онда су нас и накупци уцењивали, нема ко није“, објашњава наш саговорник.

Извор: https://www.rts.rs/page/stories/ci/story/5/ekonomija/5114796/beli-luk-pasulj-.html

ФОТО: Pixabay

Srodni tekstovi

Оставите коментар