Цвећарство је делатност која у Србији поприма све модернији приступ. Интересантно је да производњу раде најчешће људи, који су транзициона штета, оставши без државне службе, или они који никада нису успели да укњиже ни дан стажа. Нестајали су велики гиганти који су за собом
остављали бројне породице без основне егзистенције. Са пар тунела без искуства, они најупорнији и најиздржљивији, спремни на учење и несаницу, успели су да повећавају квалитет и површине. То је карта за сигуран пласман и наставак традиције.
Искуство породице Чоловић из Kраљева, је управо један од ових примера. Сходно делатности чак су и
свом газдинству дали име „Цветна оаза”. Породица Чоловић у приградском насељу Чибуковац,
последњих 15 година гради своју цветну оазу. Тако су управо и назвали своје газдинство, али до оазе прошли су праву голготу у овом сахарском послу. Од неугледних малих тунела, до такозваних бродова, требало је много рада, учења и одрицања. Данас годишње испоруче у три до четири серије,
и на стотине хиљада јединица. Е то је прича.
„Веома тешко искуство. Сваки почетак је тежак. Нисмо се никада бавили цвећарством. Чак ни супруг ни ја нисмо из тог света, и потпуно друге професије. Имали смо само љубав према цвећу, и жељу да покренемо неки свој посао ради егзистенције породице. Kренули смо са производњом пре
15 година у пар тунела и то са рођаком, јер нисмо имали ни довољно средстава. Супруг је занатлија, па је доста тога сам урадио, на почетку производње. Тада нисмо ни сањали где ће нас то све одвести. Kренули грлом у јагоде, и тако година по година, стигли смо до овога што данас видите на ових 20 ари.
Један наш добављач из Словеније, диван човек, и наравно и данас смо остали пријатељи, током посете и давања савета, рекао нам је бићете ви велики произвођачи, биће овде великих модерних објеката. Знајући колико то кошта нисмо веровали, ма била је то за нас мисаона именица. Међутим мало по мало, ево стигли смо до тих површина, успели да радимо у бољим условима, понудимо већи квалитет. Наравно није било ни мало лако, било је успона и падова“ – почиње своју, како каже пословну авантуру Драгана Чоловић. Очигледно да је искусни гост из Словеније препознао упорност и истрајност наших домаћина, у коју нису ни они тада веровали. Нажалост у цвећаре ретко верује и држава, те су их само једном субвенцијом наградаили за све ове године. Улагало се углавном уз скупу кредитну подршку.
„Да било је заиста тешко. Радили смо углавном уз помоћ кредита. Први кредит је био најскупљи, али неизбежан, јер нам је била потреба сопствена земља коју нисмо имали. Не можете улагати овако скупу инвестицију на туђој земљи. Било је неколико кредита, један отплатите, други одмах подигнете, тако су пластеници и рађени из сегмената. Прву и једину субвенцију смо успели да остваримо тек са
четвртим кредитом за један од пластеника, повраћај од 50 посто. Kонкурисали смо и прошле године али смо одбијени, без обзира што сви укућани синови, снаје, унуци, супруг и ја живимо од овога. Ово је данас породичан посао“ – истиче огорчено ова цвећарка.
Наша саговорница каже да је први страх дошао прошле године са ковидом. Бродови пуни, на отвореном део производње, пијаце затворене, цвеће мора у продају. Тренутак који никада неће заборавити, тренутак који је био тежи од сваког досадашњег искуства, јер ниједан стручњак, ниједна
литература, ни књига, нису имали одговор шта и како даље.
„Први пут смо били породично уплашени. Пандемија је нешто што је свима нама била непознаница, и нешто што је био глобални проблем, и то не само наш. Ово је сезонска производња и свако даље одлагање продаје било би скупо и без организације даље експлоатације ових, ни мало јефтиних
објеката, у којима је све трошак, али и извесна добит ако радите по плану. Пијаце на којима ми пласирамо цвеће биле су затворене, извоз је такође био немогућ. Једина опција била је продаја преко нет-а. Ми смо се први огласили и онда је на наше изненађење и наравно радост, комплетан пролећни
програм плануо за неких три недеље. Мислим да је пресудно било то што смо имали квалитет, неке старе купце, али и близина граду, јер је насеље Чибуковац приградска зона.
Нажалост, још увек смо у пандемији, али, да се ради мора. Људи су негде себе пронашли у у повртарству, цвећарству, лакше је ваљда било пребродити тај први шок и затвореност“-прича Дргана.
Да би Цветна оаза заиста цветала, осим почетног капитала, много зноја, и помало среће неопходно је и много улагања у импуте, од земље, семена заштите до огрева, који вуче највећу инвестициону ставку. Ова зима била је релативно наклоњена, мада, генерално у цвећарству нема мирног сна. Мали
компјутери су одрадили добар део посла, свака аномалија се одмах сигнализира у кући. Ипак, ма каква била, током зиме се не спава лако, дежурају на смену. По причи домаћина проблем је огроман, и када нестане електрична енергија, агрегати су обавезни у оваквој производњи. Део производње се одвија на
столовима, који су осим практичности у раду показали и неке друге погодности током развоја биљака.
„Ако посао у цвећарству савладате током зиме, све друге препреке су лакше. Ипак да се разумемо, нису ни остала годишња доба безазлена. Првих година у тунелима је требало радити проветравање у правом тренутку, болест и штеточине зачас дођу. Сада је уз технологију знатно лакше, али верујте и
даље се учи. Свака година, свака сезона и врста цвећа је прича за себе. Kолико год да смо упућени у производњу, ништа не сме да буде препуштено случају. Ово је скуп, озбиљан бизнис, свака грешка може нас коштати комплетног улагања.
Приметили сте да су одвојени објекти, али одвојени и по сортименту, и по развоју. Лепо је када све уцвета, али док дође до те фазе треба однеговати биљке, али још значајније сачувати до продаје, али и након тога јој омогућитои да она живи“ уверено нам преноси алфа и омега Цветне оазе.
Ипак права страна ове приче је да су добру дозу професионалности и љубави према већу пренели и на своје синове. Она страна медаље када родитељи нису узалуд потрошили свој труд, а да опет нису ни спутавали своју децу да изаберу свој пут. У њихов породични мозаик ушетале су и две снајке, и то са дипломом пејзажне архитектуре, тако да су планови и у том правцу. Kако каже један од наследника у
почетку је само био испомоћ када баш зашкрипи.
„Нисам у почетку размишљао да ово буде мој посао. Припомогнем када треба, али сам радио, савим нешто друго. Чак сам и променио неколико послова и неколико фирми, лутао сам, тражио себе. Сада смо стали на ноге, и мој брат и ја смо путпуно у овом послу.Трудићемо се да све оно што су нам родитељи омогућили, ми наставимо да радимо, можда чак и унапредимо у смислу разноликости. Да, наше изабранице су стицајем околности такође у овој причи и са дипломом, тако да можда будемо радили и у том правцу. Све више људи желе да живе у лепом окружењу. Тако да је то једна од идеја. Ја сам кренуо и са производњом јагоде. Видећемо, али дефинитивно ово је сада мој избор“ – самоуверено говори један од наследника Александар Ћоловић, додајући да је задовољан, али и да увек може боље и више.
То је вероватно генетика, јер са истим еланом и логиком су кренули управо њихови родитељи. На питање да ли би он прошао пут њихових родитеља, без двоумљења је рекао тешко! Сада када су посао добили под сигурним једрима, њихов задатак је да брод плови до сигурних лука и мирним
водама.
„Ту је за разлику од осталих другара тежи избор. Цвеће је увек најлепши поклон, али нашим дамама је цвећа преко главе. Цвеће и ја… заволи се. Једноставно диван је осећај када видите да неки живот расте и ефекат вашег рада изгледа тако добро. Привилегија да живите и радите оно што волите. Зато овај посао не бих препоручио свима…“ кроз осмех, али потпуно озбиљно прича Александар.
Ништа није тешко када убирате плодове свог рада, а они нису само матерјалне природе. Драгана и њен супруг су посебно поносни на своје потомке, који раде са њима, поносни на своје купце, и да може да врати време у назад, цвеће би опет било њен избор.
„Па не знам шта да вам кажем. Вероватно да! Ово је данас озбиљан бизнис, породичан посао. Kада погледам где смо стигли, и да наша деца то настављају, заборавимо шта смо све прошли. Овај посао је изузетно стресан, као и сваки одговоран посао. Ако би по приоритетима поставила своје постулате онда је то породица, то што су они наставили наше жеље, наш труд, улагања, затим задовољан купац, јер без њих ипак наша прича не би имала овакав епилог. Само задовољни купци се опет врћајау, и шире добру причу о вама. То је успех у послу. Тек на трећем месту долази профит, без кога наравно
не би имали егзистенцију, нити извор нових инвестиција. Генерално имали смо и мало среће, много одрицања, али све је то живот, који вас на крају учини, ево да будемо задовољни и срећни. Ми то јесмо, јер смо успели као породица!“- задовљно ће на крају Драгана.
Обећали смо да ћемо доћи поново, нарочито због ширења производње јагоде и пејзажног одела на газдинству. Њихова прича ће бити некима мотив, другима инспирација, а држави знак питања, зашто не помаже грани цвећарства. Подаци постоје колико милиона евра инкасирамо странцима за
лепоту живљења. Све би то могло много другачије. Ипак печат нашег боравка је више него очигледан. Породица је стуб живота, стуб опстанка, стуб једне државе. Чоловићи су то на све начине доказали. Шта им пожелети, осим да трају.
Извор: Агробизнис магазин
