Олуја никако да утихне

Аутор: draganadpetrovic
66 посета

Неко каже судбина, неко живот, неко – у лошем тренутку, на лошем месту. Како год назвали неке од животних ситуација, оно што проживимо у њој, мање више нам обележи животни век. Неке животне странице исписујемо лакоћом, оне друге уз бол, али је свака једнако добра ако изађемо као победници
и оптимисти.
Рајко Драгојевић није писац ни хроничар, мада би његова животна прича била добра подлога за један роман. Како се онда нашао у нашој причи? Са његове тачке гледишта, лако. Наиме након више послова и занимања, постао је цвећар, тако да је Расадник Жича данас познат у овој бранши. Свака породица негде личи једна на другу, мада опет свака на свој начин носи неко бреме, и своју животну причу.

Илустрација: Рајко Драгојевић у свом пластенику

Рајка Драгојевића који живи и ради у Жичи, посетили смо првенствено због производње расада цвећа. Њега, његову породицу, баш као и преко 250 хиљада житеља са простора Хрватске, одувала је хрватска Олуја, те 1995. године. Са Кордуна преко Војводине са нешто мало личних ствари, оставивши иметак од 25 хектара и своје огњиште, дошао је Рајко некако и до Краљева. Био је млад, надао се, мењао посао
преко државних и приватних фирми, једино није променио подстанарски статус. Како је радни дан био све дужи, а платни конто све тањи, тада је одлучио да потпуно промени живот, тако што је почео дасе бави производњом цвећа. „Тих деведесетих био сам млад пун живота, надања, размишљао као војник да је слобода дозвољена свима, а опет испоставило се ускраћена многима. Борба за голи живот је нешто са чиме се суочите и лако одлучујете. Сво богатство света вам тада није важно у односу на главу на раменима. Било је свега, свакавих искустава. Што се тиче службовања био сам и при државном, али и ангажовању у приватном сектору. Након 15 година теренског рада, дошао сам у Краљево, радио код приватника три године. Сам тај рад код приватника ме је натерао да имам нешто своје. Плате су биле толико мизерне, да нисмо могли ни да живимо од тога, тако да смо кренули и
одлучили да радимо сами са овим биљкама, па шта Бог да“ – почиње своју причу Рајко Драгојевић, цвећар из Жиче.

Иустрација: Улагања нису мала

Улагања нису мала, квалитетан супстрат, заштита, прихрана, грејање. Под закуп нова инвестирања су несигурна, али и кредитно скупа, заправо никаква, јер немају парче папира на коме је укњижена лична својина. Каква иронија, оставити хектаре сопствене земље неком другом у данас другој држави,
а у овој у којој живи нема средстава да опет има своје имање.
„Ми се трудимо да проширимо и унапредимо производњу колико можемо, али немамо услова везано за простор. Наиме земља на којој нам се налазе пластеници није још увек наша, и не знам да ли ће моћи да буде. Друга ствар немамо ни одобрење власника земље да нешто додатно радимо ту,
попут подизања савременог пластеника где би морали део земљишта да бетонирамо. Нажалост ми још увек немамо новца да купимо земљу, и да коначно кренемо у неку нормалну производњу, а не овако приручно на тежи и скупљи начин, као што то сада радимо. То је проблем који ће бити присутан
сигурно још неколико година. Ми још увек имамо вољу за рад и проширење, тако смо ове године, осим цвећа уврстили и производњу јагода, како би увећали приход, и евентуално брже дошли до средстава да купимо то своје парче земље.“
Због те земље не могу конкурисати нигде за помоћ, за кредит, за субвенције, туђа земља, туђи људи, ваљда тако треба. Тачан број биљака па чак и врсте које негују, не зна, али се добро сећа првог контејнера са 5 хиљада јединица. Радна снага углавном укућани, јер треба раднике плаћати, као и закуп тезги на пијаци где продају робу. Посао се и даље одвија приручно на шта нас опомињу ове бубњаре, треба дежурати током зиме.
„Моја главна обавеза је за те послове зими који су опет везани за простор, јер сходно постављеним пластеницима немамо ту могућност да развеземо грејање, тако да радимо тај примитивни начин да сваки пластеник има опет приручну бубњару, или неку пећ како би у тим хладним данима успели
да одржимо производњу, јер се ложи на два до три сата што зависи од спољних температура. На овај начин нажалост има више посла, више ризика и већа је потрошња огрева које је све скупље. Још већи је проблем задњих година и наћи ту количину дрва која нам је неопходна. Уједно огрев је и
најскупља и највећа ставка у нашој производњи,али, шта да радимо упорни смо, држимо се тога“, самоуверено ће Рајко.

Илустрација: Разне врсте и сорте цвећа

Уз несебичну помоћ своје супруге Јане, сваштари, од саксијског, баштенског цвећа, па до зачинског биља сада и јагоде. Јана је иначе задужена за собно цвеће, које је некако и захтевније, дуже се одгаја. Видимо да негује и неке тропске лепотице. Не крију да од ове производње може да се живи, врло пристојно, али не и да се обогати. Последњих година сви импути у било којој пољопривредној производњи су значајно ценовно отишли док је производ стагнирајући или опадајући. Цвеће се генерално воли у Србији, али по оцени саговорника, за већину купца је саксија квалитетног цвећа и
даље скупа.
„Ништа не би успели да се не држимо заједно, заједно планирамо, заједно радимо. Јесте моја супруга је мотор који погања све ово, њена ћерка је такође све ово прихватила помаже од садње до продаје. Ја сам ту, више као спољни момак и физичка радна снага. Ове године успели смо том количином да обезбедимо прво мартовски програм, ево сада стиже и овај баштенски, вртни, мало нас је и време
послужило да биљке раније крену у вегетацију, да ојачају и сада буду спремне да улепшају нечији процтор. Трудимо се да првенствено одржимо квалитет, јер нас тај квалитет и држи у овој утакмици, на жалост ми цене производа никако не можемо да подигнемо“ – каже скромно саговорник.

Илустрација: Љубав према цвећу је наследна

У десетак пластеника посао одмиче. Љубав према цвећу наследио је и нарашатај. Младе снаге помажу и технолошки јер је захваљујући фејсу прошлогодишња производња лако пронашла своје купце. Јелица има пуно идеја, које су за сада орочене извесним средствима.
„За све нас је прошла година али и ова прави шок. Када је почела пандемија и уведено ванредно стање, требало је осмислити продају. Нама је Пијаца у Краљеву била основно продајно место, међутим тада ни пијаца није радила. Већину продаја смо обављали у групама, како овим краљевачким тако и шире. Достава је била бесплатна и посао је кренуо. Нисам имала страх, да ли ћемо успети, чак размишљамо да и ове године поновимо исти принцип продаје. Ево и овом приликом позивам све оне који су заинтересовани да нам се јаве, Расадник Жича је спреман за сарадњу. Ја волим овај посао, волим јер сам научила да уз њих радим, стекнем радне навике, заволим цвеће. Овај посао ми може задовољити неке моје амбиције и идеје, које ћемо реализовати када будемо, надам се купили своју земљу. Јесте можда ово тежак посао, али је неописиво задовољство када ваш производ овако лепо изгледа, када вам испуњава душу и даје вољу да даље напредујете. Моја порука младима је да никако не одустају,
буде успона, падова, ишћекивања и ризика, али се борите за нешто своје, своју снагу трошите за ваш профит, да постанете своје газде на своме, боље напредујеш уз породичан посао“, зрело расуђује насмејана наследница Јелица Милојевић.

Илустрација: Јелица Милојевић

Питамо Рајка за крај шта даље, где би држава могла да помогне.Овај одговор је права тема за размишљање.Опет се враћамо земљи. Нису домаћини заслужили такав статус, нису ни преваранти, стичу својим свакодневним радом, зарађују свакодневним поверењем купаца. Без обзира на суров живот и поштен рад, Закон, бар онај банкарски их не види као своје клијенте.
„Па не знам ни сам. Ето, покушавали смо да дођемо до тог неког кртедита, како би ово унапредили, како би проширили производњу, запослили неколико радника. Не иде, јер ми буквално немамо, никаву имовину укњижену на себе да би били гарант за подизање тог кредита. Сви нам кажу то су
такви услови и то тако мора. Ето једино то! Не треба нама бесплатан кредит, већ начин, гаранција, да ћемо то да вратимо. У плану нам је да можда смањујемо производњу цвећа, управо због свих изнетих импута и проблема, а да повећавамо производњу јагоде, која је далеко лакша за производњу.
Радићемо и држати се и даље заједно, па видећемо докле све то буде могло. Човек од нечега мора да живи, само је његов избор да ли и на поштен начин“ – закључује Драгојевић. Празник за очи, одмор за душу. Ботаничку башту Драгојевића, посећују и знатижељници и купци. Супружници су нам за крај
рекли да не одустају, воле да размењују биљке и имају одличну сарадњу са осталим цвећарима из краја. Лепо, јер сујета поједе и самог човека а не само посао, а њихов очекујемо да се прошири и то на њиховом парчету земље, можда баш овде негде у Жичи. Каже да се нису покајали, што је ово њихов
посао и то уз блажени посмех. Рајкова олуја никако да утихне, јер и након 25 година тражи своје расуте парчиће земље. Где је држава, где је Закон, где је етика, људска пословна. У реду, разумем у послу нема љубави, само интереса! Гласно размишљам да ли су Држава, Закон реаговали на све оне невраћене кредите белосветских и домаћих протува? Питам се, колико је мало потребно да човек буде задовољан и срећан?! Ова породица нам је дала одговор, вероватно прави одговор. Мада, да ли човек у данашњој цивилизацији треба да се задовољи само основним постулатима глава на раменима, над тањиром и на јастуку. Ко нас је толико спречио и повредио да будемо људи, видимо више, живимо боље и да нам само небо буде граница.

Извор: Агробизнис магазин

0 коментар
0

Srodni tekstovi

Оставите коментар