У селу Ковачевац, надомак Младеновца, где мириси ливада и цвркут птица још увек надјачавају жамор савремене цивилизације, живи Данјела Пејаковић. Повратница из Немачке, жена ведрог духа и вредних руку, која је одлучила да своје знање и искуство уложи у нешто мирисно, лепо и племенито — у цвеће.
„Бавимо се калама и лизијантусима, углавном цвећем које може да се гаји на отвореном. Није то нешто велико, али довољно да ми можемо од тога да живимо,“ каже Данјела, показујући на пластеник од 180 квадрата у коме се таласа преко 5.000 садница лизијантуса. Цветови нежних нијанси расту у два наврата током сезоне, а брижна рука, и више него стручна, чини да свака стабљика буде као из букета за венчање.
Иако се не би назвала професионалцем, Данјела зна сваку нијансу и потребу свог цвећа. „Он много воли воду. Ако нема мрежицу, криви се, тежак је кад процвета. Мораш да га подупреш, пазиш као дете,“ објашњава, додирујући једну од стабљика као да се обраћа пријатељу.
Саднице набавља у Суботици, уговори се потписују већ у новембру, а испоруке крећу у фебруару. „Свака садница кошта око 30 динара, али мораш све унапред да планираш,“ каже она.
Поред мањег пластеника, ту је и већи, од 500 квадрата, у којем узгаја кале — величанствене, елегантне цветове који цветају од октобра до јуна. Уз грејање, које је неопходно, добија и до 33.000 цветова годишње. Прве године бројала је сваки — 12.500. Следеће — готово троструко више. „Пута један евро. Али цена није све. Ово је посао који те однесе. Несанице, жртве, бриге… То не може новцем да се измери,“ каже Данјела са сетом.
Ипак, из сваке њене речи избија задовољство. У Србију се вратила с намером — да живи заједно са мужем, да не дозволи да њихова земља стоји празна. Деца су пошла својим путем, а они су, каже, хтели нешто своје, што ће да их држи заједно. У Немачкој је радила у пољопривреди, а то знање сада примењује овде — у срцу Шумадије.
„Мало нам је имање, немамо довољно воде, па не можемо баш за све конкурсе. Али ту смо, радимо, боримо се,“ скромно говори. И није сама. Ту је њена породица, али и стручњаци из Пољопривредне саветодавне службе, којима се увек може обратити. „Кад се јавила болест, одмах смо реаговали, донели узорке, помогли саветом,“ кажу њени сарадници.
Данјела није само узгајивачица цвећа. Она је пример како се љубав према земљи враћа с каматом. Она је доказ да и мали пластеник, када се у њега уложи знање, срце и време, може да буде вреднији од хектара пшенице.
Између стабљика кала и лизијантуса, у топлини пластеника, Данјела је пронашла свој мир. И можда баш ту, у том њеном цвећу које цвета упркос свему, крије се симбол повратка, упорности и вере у земљу коју није заборавила.
Немања Поповић
