Основна агрохемијска анализа земљишта која се обавља у акредитованој лабораторији ПССС Крушевац обухвата испитивање следећих параметара: pH вредност ( у води и KCl-у), садржај хумуса, калцијум карбоната, азота и лакоприступачних облика фосфора и калијума.
У наредним редовима, ради лакшег разумевања добијених резултата хемијских анализа дат је краћи опис испитиваних параметара, њихов значај за пољопривредну производњу, оптимални нивои у земљишту и најчешће мере које се препоручују за њихову корекцију. pH вредност земљишног раствора нам показује да ли је земљиште кисело, неутрално или алкално. Бројкама изражено вредности pH крећу се у распону од 1-14. Бројка 7 представља неутралну реакцију, све испод ове бројке се карактерише као кисела реакција, а изнад 7 алкална. У нашим земљиштима pH најчешће има вредности у границама између 4 и 8, мада се срећу и земљишта са pH вредностима и ван ових граница. Доступност минералних материја, микробиолошка активност и плодност земљишта уопште, уско су повезани са pH вредношћу. Оптималне pH вредности за већину пољопривредних култура се крећу између 5,5 и 7 што представља опсег који се означава као слабо кисела до неутрална реакција земљишног раствора. У овом опсегу pH вредности доступност минералних материја је за биљку највећа. Лабораторијском анализом узорака земљишта мери се pH вредност у воденом раствору и у раствору калијумове соли – калијум хлориду (KCl). За интерпретацију резултата и препоруку примене агромелиоративних мера користи се pH вредност земљишног узорка измерена у раствору калијумхлорида (KCl) и та вредност представља потенцијалну киселост. Ова вредност је увек нижа од вредности измерене у раствору чисте воде. Код киселих земљишта, када је pH вредност (у KCl-у) испод 5 препоручује се мера калцификације земљишта односно уношење кречног материјала, док се код алкалних земљишта може препоручити мера ацидификације односно закишељавања. Код неутралних и алкалних земљишта препоручује се примена физиолошки киселих ђубрива као што су уреа, амонијум сулфат, 7 амонијум нитрат, моно-амонијум фосфат (МАП). Хумус је нежива, органска материја настала у процесу разлагања биљних и животињских остатака дејством микроорганизама.
Хумус је полимер кога чине 60% угљеника, 6% азота и мање количине сумпора и фосфора. Имајући у виду његов хемијски састав можемо рећи да је хумус складиште угљеника у земљишту. Минерализацијом се хумус распада на компоненте које могу користити микроорганизмима и биљкама као извор хранива. Хумус у земљишту делује као „лепак“ градећи са честицама глине структурне агрегате, па су земљишта са већим процентом хумуса растреситија, ваздушастија, порознија и лакша за обраду. У земљиштима богатим хумусом корен биљака се брже и лакше развија, микросвет буја и чини земљиште плоднијим. Хемијском анализом земљишта утврђује се проценат хумуса у земљишту, а оптималан опсег за већину земљишта и култура износи 3-5%. За подизање нивоа хумуса у земљишту најчешћа препоручена мера је примена добро згорелог стајског ђубрива као и фабрикованих пелетираних органских ђубрива.
Азот (N) је градивни елемент органске материје и најраспростарњенији елемент у природи (78% ваздуха чини азот). Висина приноса пољопривредних култура је у сразмери са доступношћу усвојивих форми азота у земљишту (нитратни и амонијачни). Највећи извор азота у земљишту је органска материја – хумус. Највећа потреба за азотом је у време интензивног пораста биљака. Неадекватна и прекомерна примена азотних ђубрива доводе до отежаног усвајања калцијума, калијума, бора, до свеукупне деградације квалтета плодова као и до повећања осетљивости биљака на нападе штеточина и болести. Количине доступних форми азота зависе од степена минерализације органске материје и те вредности значајно варирају током године у зависности од температуре, влаге и активности микроорганизама у земљишту. Агрохемијском анализом се утврђује укупан азот садржан у органској материји и потенцијално доступан биљкама. Вредност је исказана у процентима, а земљишта у којима је ова бројка изнад 0,20 % сматрају се добро обезбеђеним азотом. Препорукама за ђубрење предвиђа се допунска исхрана азотом применом одговарајућих врста азотних ђубрива ради задовољења потреба гајене културе а на основу пројектованог приноса и у складу са утврђеном pH земљишта.
Калцијум карбонат (CaCO3) представља главни извор калцијума у земљишту. Калцијум је веома важан минерал који улази у састав ћелијског зида, од његовог присуства зависи усвајање других хранива и директно је заслужан за отпорност биљака. Висок садржај калцијум карбоната јавља се код алкалних земљишта и може утицати на тежу доступност неких хранива, најчешће микроелемената као што су гвожђе, манган, бор, бакар и цинк. Анализом утврђујемо количину слободних карбоната у земљишти изражену као % калцијум карбоната. Бескарбонатна земљишта немају слободних карбоната, слабо карбонатна земљишта имају до 2%, средње карбонатна од 2-5%, карбонатна 5-10%, а јако карбонатна преко 10% CaCO3. Слабо до средње карбонатна земљишта су по правилу плоднија од безкарбонатних или јако карбонатних земљишта. Бескарбонатна земљишта су истовремено и изразито кисела и захтевају меру калцификације која подразумева уношење кречног материјала у 8 препорученим количинама ради смањења киселости и обезбеђивања извора калцијума за гајене културе. Треба имати на уму да спровођење ове мере обавезно иде уз унос органског ђубрива (може и истовремено) јер примена само кречног материјала дугатројано има негативне последице на укупну плодност земљишта.
Фосфор (Р) је веома важан елемент који учествује у већини биохемијских процеса у биљци почевши од саме фотосинтезе, процеса у коме се ствара органска материја. Потребан је за несметан раст корена, цветање, пораст плодова и семена. У земљишту често бива недоступан односно тешко усвојив јер лако са другим елементима гради нерастворна једињења. Његова доступност зависи не само од количине присутних фосфата у земљишту већ и од pH вредности, садржаја хумуса у земљишту и активности микроорганизама. На јако киселим или алкалним земљиштима количина лакоприступачног фосфора је често минимална. Фосфор је у агрохемијским анализама (као и на амбалажи већине минералних ђубрива) уобичајено представљен кроз количину лакоприступачног P2O5 изражену у mg/100 грама ваздушно сувог земљишта. Оптимални новои лакоприступачног фосфора зависе од гајене културе па се за ратарске културе овај распон креће од 15 до 25 mg/100 gr P2O5, а за воће и винову лозу обично од 10-20 mg/100 gr. Поменуте вредности садржаја лакоприступачног фосфора су циљана зона којој треба стремити јер веома висок ниво фосфора у земљишту може блокирати усвајање цинка, гвожђа и калцијума а може имати и негативан утицај на усвајање калијума од стране гајених биљака. Прва мера коју треба спровести у циљу повећања доступности фосфора у земљишту је довођење pH вредности на оптималан ниво (5,5-6,5), као и обезбеђење адекватне количине хумуса у земљишту. Примена високих доза фосфорних ђубрива ради тренутног повећања доступности фосфора нема финансијску оправданост а истовремено може бити и веома штетна по само земљиште. Зато се препорукама предлажу првенствено активности које ће допринети повећању растворљивости постојећих резерви фосфата у земљишту као што су мере калцификације и хумификације.
Калијум (К) – иако није конститутивни елемент, односно не улази у састав биљног ткива има веома значајну улогу која се првенствено огледа у транспорту шећера створених у процесу фотосинтезе, од листова ка осталим биљним органима (плодовима, корену, стаблу). Његов недостатак узрокује слаб пораст, ниже приносе и слабију отпорности биљака на болести и штеточине. Висок ниво калијума утиче на смањену доступност магнезијума и бора. У резултатима агрохемијских анализа земљишта количина доступног калијума приказана је као количина лакоприступачног облика К2О изражена у mg/100 gr ваздушно сувог земљишта. Оптимални нивои калијума зависе од захтева гајене биљне врсте и типа земљишта. Воће, поврће и винова лоза већи су потрошачи калијума од житарица. Глиновита земљишта садрже значајно већу количину калијума од песковитих па то треба узети у обзир при интерпретацији резултата агрохемијске анализе земљишта. За ратарску производњу оптималне вредности лакоприступачног калијума (К2О) се крећу од 15 до 25 mg/100 gr, а за воће, поврће и винову лозу ове вредности су нешто веће и крећу се у распону од 25-30 mg/100 gr К2О на 100 грама ваздушно 9 сувог узорка земљишта. Препорукама за ђубрење предвиђа се надокнада дела количине калијума који се приносом изнесе из земљишта. Само се у случају мелиоративног ђубрења препоручује уношење већих количина калијумових ђубрива и то у периоду припреме земљишта за подизање вишегодишњих засада. Имајући у виду све побројане елементе који сачињавају основну анализу земљишта потребно је нагласити да пољопривредни произвођачи своју пажњу првенствено требају усмерити на корекцију pH вредности земљишта и садржаја хумуса као првог корака у поправљању и одржавању земљишне плодности, а након тога на надокнаду минералних хранива ради испуњења тренутних потреба гајених култура.
Момир Недић саветодавац за воћарство и виноградарство
ПССС Крушевац
