Реч струке: Савремени системи гајења трешања

Аутор: draganadpetrovic
364 посета

Производњу трешње у Републици Србији одликује уситњеност парцела, застарелост технологије и ослоњеност произвођача на традиционалан начин гајења, одсуство наводњавања које је делимично компензовано масовним коришћењем подлоге која је толерантна на сушу (магрива), као и генерално ниска инвестициона способност газдинстава за улагање у савремену технологију производње трешње.
Једна од технолошких мера која је неоправдано запостављена у Србији, у погледу времена и технике извођења, свакако је резидба трешње. Скуп помотехничких мера којима се регулише равнотежа у процесима раста и развоја стабала трешње у српским трешњицима заживела је тек током XXI века у смислу извођења зимске резидбе, уз велики отпор и несхватање њеног значаја.
Резидба за контролу раста и родности код трешње редовно се примењује у циљу спречавања прерођавања, али и за просветљавање унутрашњости крошње чиме се директно утиче на боље диференцирање цветних пупољака. Данас се она у савременим трешњицима готово искључиво спроводи у лето, с циљем адекватне контроле развоја стабла као и за редукцију дужине родних носача који се припремају да формирају родно дрво и да плодоносе за две године.
Величина и број плодова по јединици производне површине морају бити избалансирани у односу на број нових прираста и њихов директан утицај на величину плодова, посебно када се резови праве на дво- тро- или вишегодишњим носачима родног дрвета. Овај тип прикраћивања може обухватити око 20 – 25% носача родног дрвета у току једне вегатације, у циљу обнове и подмлађивања родне површине. Зимска резидба примењује се само као корекција летње резидбе или је сведена на проређивање пупољака и кратких родних гранчица.
Савремени системи гајења трешње, који теже концепту “засада на дохват руке”, своју економску оправданост постижу остваривањем следећих стандарда:

Илустрација: Резидба је технолошка мера која је неоправдано запостављена у Србији

• Просечни приноси од 17 – 20 т/ха;
• Густина склопа од 1250 садница/ха (4 × 2 m) и просечни приноси по стаблу од 14 − 16 кг;
• Просечна крупноћа плода од 30 мм и више у пречнику (просечна маса плода већа од 11,5 г).

За достизање ових стандарда неопходно је обезбедити 10,5 − 12,0 м (+ 20 % за резерву) носача родног дрвета по стаблу (кратке родне гранчице), односно 1,4 − 1,6 кг плодова по 1 м носача родног дрвета. Проблем резидбе на род код трешње није формирање цветних пупољака већ добијање нових прираста за сукцесивну замену носача родног дрвета.
Трешња је врста код које је пут од екстензивних до високоинтензивних система гајења пређен за релативно кратко време. Развој ових система гајења ишао је истим путем који је реализован и код других воћних врста: селекција слабо бујних подлога, избор комбинација сорта/подлога и развој узгојних форми сагласно концепту вретена, где је циљ био свођење скелета на стожину и дефинисање резидбе сагласно биологији формирања и динамици плодоношења различитих категорија родног дрвета.
Дефинисање узгојних форми и система резидбе за интензивирање гајења трешње на бујним подлогама претходило је успешној селекцији слабо бујних подлога.
Високоинтензивни системи гајења на подлогама слабе бујности за постизање високих приноса одговарајућег квалитета теже узгојним формама кордуница високе густине склопа са потпуном контролом наводњавања и исхране уз одговарајућу арматуру која је неопходна. Kао основно отворено питање поставља се задржавање вегетативних тачака раста у зони централне осовине које су неопходне за контролу формирања и цикличну замену родног дрвета одговарајућег родног потенцијала.
Интензивирање система гајења на подлогама веће бујности тражи високу прецизност и стручност у агро- и помотехници формирања узгојне форме, односно контроли формирања и успостављању основне структуре хабитуса као и у цикличној смени свих категорија прираста који чине дати систем гајења.
Сасвим задовољавајући успех у системима гајења на подлогама веће бујности постигнут је код узгојних форми Цаново, Фогелово и Брунерово вретено, док модификоване форме шпанског грма дају нешто веће могућности и слободе за успех у интензивирању узгоја трешње.
Узгојне форме у интензивним системима гајења траже дефинисање захвата у резидби, у смислу задржавања вегетативних тачака раста на одговарајућим позицијама са којих ће се формирати нови носачи родног дрвета за цикличну замену и подмлађивање.

Илустрација: Засад трешње
Родни потенцијал зауставља вегетативни пораст, и то представља изражену биолошку законитост која ограничава приступ у дефинисању свих захвата у резидби и другим помотехничким захватима.
Системи гајења велике густине склопа, који подразумевају подлоге слабе бујности, као основни проблем у резидби испољавају одсуство вегетативних тачака раста на позицијама које омогућавају цикличну смену родног дрвета. Kонтрола развоја вегетативних тачака раста значајно лакше се може постићи на стаблима гајеним на подлогама веће бујности. У том смислу, широм света а поготову у највећем производном центру производње трешње у Европи (Медитеран) поново се у новим засадима уводе генеративне и бујније вегетативне подлоге које могу успешно одговорити на климатске изазове који директно утичу на формирање прираста у круни трешње.
др Дејан Маринковић

Извор: Агробизнис магазин и ПССС
ФОТО: Pixabay

 

Srodni tekstovi

Оставите коментар