Савремени пластеници у селу Лопаш: Производња током целе године

Аутор: draganadpetrovic
259 посета

У зависности од опреме, за подизање пластеника издваја се од 12 до 15 евра по квадратном метру. Инвестиција се исплати углавном већ у првој години, наравно уколико је његова експлоатација пуна. Зашто је и даље мало савремених пластеника, ако је овај посао исплатив? Да ли је на папиру лакше калкулисати, или је у пољу тешко радити? Како је и зашто један ветеринар одлучио да пионирски ради оно чега се већина плашила. Да ли је био трновит пут најбољих повртара у трстеничком крају?
Домаћинство породице Батоћанин, из села Лопаш у близини Трстеника, одлучило се за пластеничку производњу, када је она на овим просторима била пионирска делатност и то стицајем околности. Вредним домаћинима се у годинама које су долазиле прикључио у послу и њихов син Влада,
ветеринар по струци, а касније и његова изабраница, која је по професији учитељица. Данас ово домаћинство искључиво егзистира од повртарства и то савременим пластеницима.

Илустрација: Влада Батоћанин из села Лопаш


Свако ко пролази пут Крушевца или Врњачке бање, сигурно је приметио савршене пластенике у селу Лопаш. Неретко код породице Батоћанин сврате и незвани гости, јер код њих има заиста лепог да се види, и паметног научи. Они су чак и у овој,овако тешкој години иза нас, кажу некако испливали.
„До сада продаја је ишла добро, да кажем и у неком нашем вишегодишњем просеку. То је цена око 20 -ак динара, неки просек последњих, па можда и 15 година.Тачно је да су сви импути поскупели, али ми салату радимо у више партија, тако да нам јануарска и фебруарска цена иду на руку, јер је она нешто виша од ове у марту“ каже нам Влада Батоћанин, и додаје:„Да би се добио максимум, прате се савремена достигнућа и олакшице у производњи, квалитетна технологија гајења, и добар избор одговарајућих сорти. Данас они своју пластеничку производњу заснивају на површини од два
хектара. Производња у овим савременим објектима траје током читаве године, сменом култура, паприке и парадајза, и наравно зелене салате. Када имате квалитет, пласман није проблем, мада је тржиште чудна работа.Чули смо да се цена није мењала пуних 15 година, али само њиховом производу.
Увоз је нашим повртарима непријатељ број један, тако да се дешавало да неки унапред договорени купци откажу.
„Салату радимо наизменично, са неких површина смо је већ скинули, и сада је заснована нова. Негде нам је производња у просеку око 350 хиљада јединица. Трошкови су такви какви јесу, осцилације могу бити са догревањем. Последњих година на нашу срећу зиме су биле благе па је и било мање потребе
за јачим загревањем. Углавном правимо план садње на основу претходних уговора, тако да оно што произведемо углавном се прода. Негде се и култура у јеловнику променила, тако да је зелена салата тражена више месеци. Наравно увек има и неких промена на тржишту, али углавном нема вишкова које не пласирамо, јер се трудимо да имамо квалитет, који опет прате наши купци. Деси се да неки маркети откажу извесне количине, али на њихово место долазе неки други, тако да се
сналазимо“, појашњава Батоћанин.

Илустрација: Нема радног времена у пластеничкој производњи

У пластеничкој производњи нема радног времена, нарочито када сви укућани живе од овог посла. Због пандемије сада су сви ангажовани у пластеницима, јер је раднике тешко организовати.
„Било је нарочито тешко прошле године. Нас шесторо живи од овога, отац, мајка супруга, син гимназијалац, ћерка студенткиња и ја. Сходно обавезама сви на неки начин учествујемо у овоме, што је аутоматски било више посла за нас. Требало је организовати раднике, посебно када стигну веће
количине поврћа, берба, паковање. За нас је као и за цео свет коронавирус нешто ново. Морало се прилагодити условима, сачувати здравље своје породице, али и здравље оних који код нас буду ангажовани. Летос је било мало релаксирајуће. Наравно да смо се придржавали свих препорука, тако да на том пољу нисмо имали проблема.Ми смо имали срећу и да нисмо ослоњени на пијачну продају, чији су објекти били извесно време затворени, тако да продаја иде. Након годину дана смо се прилагодили, сматрам сви у ланцу од њиве до пласмана“ -прича наш саговорник.
Повртари свуда у Европи, па и на нашим теренима, углавном рачунају на највећу зараду од раног поврћа. Међутим,нелојална конкуренција, и одсуство равнотеже између увоза и извоза угрожавају цену. Са друге стране повртари су прилично разуђени, нема великих задруга, јединственог
тржишта. Питамо где би држава могла да помогне.
„Ми смо што се тиче државе добијали субвенције као сви регистровани пољопривредници, ништа више. Углавном смо све радили из сопствених средстава. Мислим и да држава гледа ту заступљеност производње. Нас процентуално има знатно мање у односу на друге гране у пољопривреди,ратара и
сточара, па је тај однос субвенција због тога такав, вероватно. Нажалост, увоз поврћа утиче на цену раног поврћа, највише на цену раног парадајза, коме нелојалну конкуренцију у то време представља парадајз из Македоније. Због различитих климатских услова кад нама зри прво зрно, код њих је већ
треће. Тако су они на прве две бербе већ остварили веће приходе кроз већу цену, па могу да спусте цену тог парадајза, који је у том тренутку и реално лошијег квалитета и тако нама отежавају пласман наше ране производње.“
„У Србији има врло мало тих удружења, мада сматрам да би нама таква орјентација била непоходна, и да би на том плану у будућности требало више да се ради, можда баш неки модел који би држава подражала“ констатује Влада.
Наши домаћини до деведесетих година имали одличну товљеничку призводњу. Њихов бејби биф је стизао до многих европских престоница. Влада је због тога постао ветеринар, међутим санкције су учиниле своје, те је морао изнова да учи али на сопственој ледини. Објекте су преуредили за пакерај,
сировину и готов производ. Бар у те објекте се није морало од нуле.Каже није му жао, поготову што је у целој причи добио подршку родитеља, супруге а данас и својих потомака.
„Ја лично мислим да нисам направио грешку. Време када сам ја учио и студирао, породица је била усмерена у неком другом правцу. Десиле су се промене у држави, на тржишту, дошли су ратови и ми као породица нисмо више себе видели у тој сточарској производњи. Морало се изнаћи друго тржиште,
друга производња, а и извор прихода. Ја као ветеринар, тешко да сам могао доћи до посла. Приватна пракса је била готово немогућа, тако да сам једноставно одлучио да останем на газдинству.Тако смо кренули тих деведесетих година са производњом поврћа али прво на отвореном, затим су дошли
тунели, па први овако модернији пластеници, где се лакше ради и раније стиже до првих средстава. Наравно да је моја жеља с обзиром на улагања и наше досадашње резултате деца наставе овај посао. Њима је много лакше сада, да се укључе у производњу, јер имају тржиште, објекте,него што је било на
почетку заснивања на овом газдинству, мени или мом оцу. Има ту места за нека унапређења, али постоји основа, темељ који они могу да надграђују уз нашу помо. Ипак,напомињем, без притисака јер је то њихов избор“, закључује др ветеринарске медицине са стаусом повртара.
Ова породица је управо по академцима позната, на шта је посебно, поносан, тата Мирослав, зачетник фарме. Троје деце са високом оценом у индексима, диплому је уновчило на други начин. Виђење овог мудрог човека ће надам се неке ипак замислити.„Дуго ово радимо, син је то преузео, ми смо као родитељи само ту да помогнемо. Мењало се тржиште било је и доброг и лошег, али смо своји на своме.Ја сам у суштини задовољан, солидно живимо од овога, од нашег рада смо одшколовали
троје деце, сви су завршили факултете, поженили се удали и имамо осморо унучића.И ја сам заиста задовољан и срећан родитељ и деда“, прича нам Мирослав.

Илустрација: Расад спреман за расађивање


Ускоро крећу са расађивањем парадајза, који ће бити у производњи и на тржишту до краја јуна када је и цена нешто боља. Математика у пољопривреди је углавном са две непознате, не рачунајући све скупљу производњу. Дуг стаж, много одрицања и улагања, карта су успеха ових вредних
људи. У ниховом случају морамо додати упорност и знање, које су упијали од великих учених глава у Србији. Зато је њих задовољство и привилегија познавати и посетити.
„Наша држава мора да се угледа на Медитеран и остатак света, где површине под заштићеним простором расту од два до 30 одсто годишње, јер у различитим срединама и типовима заштићеног простора је лако контролисати климатске услове“,саветује проф. Жарко Илин, са Пољопривредног
факултета у Новом Саду. Зашто је то важно? Они који су пратили тему, надамо се да су схватили. Ако овоме додамо да нам узалуд циркулишу топли извори, који би дугорочније били исплативи, вероватно би могли да парирамо многим светским произвођачима поврћа, али и других производа јагода, или рецимо цвећа. Тема за размишљање, али и отворен разговор са државом, јер би ова фабрика доносила новац и упосленост породица генерацијски. Често затекнем себе приликом куповине, забринуту,
прочитавши земљу порекла поврћа, или првог воћа, а ретко блажени осмех угледавши да је из Србије. Због тога су нам поребне сличне породичне мануфактуре, и убедљиви стручњаци попут професора Илина.

Извор: Агробизнис магазин

0 коментар
0

Srodni tekstovi

Оставите коментар