Да му љубав иде као пољопривреда одавно би био срећан повртар

Аутор: Gdjakovic
265 посета
Готово да нема човека на територији општине Пријепоље, а да није чуо за Његоша Стојадиновића, у крају познатијег под надимком „Некрунисани краљ паприке“, успешног пољопривредног произвођача, који већ годинама трага за животном сапутницом, коју нажалост још увек није пронашао.
У време када млади људи напуштају своја огњишта и одлазе у потрази за бољим животом, два брата из Пријепоља, Његош и Милош Стојадиновић, осмислили су бизнис, који им уз пуно рада, доноси и добру зараду, чини их срећним и задовољним, па га и препоручују другима. Са нама је разговарао Његош, почевши причом када су пре више од једне деценије засукали рукаве, закупили родне њиве, посадили купус и паприку, па уз мукотрпан рад засновали посао због ког им се диви цело Пријепоље.
У долини поред реке Лим, између речног корита и магистралног пута, који спаја Србију са Црном Гором, у пријепољском насељу Коловрат, налазе се плодне њиве у којима Стојадиновићи годишње произведу око 20 тона паприке и око 70 тона купуса. Плодна земља и река у близини, два су главна фактора која им гарантују добар род, како и бива скоро сваке године.
– Од своје 18. године био сам запослен у предузећу, али након 10 година рада, схватио сам да се не промалазим у томе и да то није мој животни циљ. Размишљајући да ли да напустим посао или да останем у фирми, ипак сам одлучио да напустим и посветим се пољопривреди, и тако је све почело. – почиње причу Његош.
И ових дана, неуобичајено сунчано време за ово доба године, измамило је Његоша у њиву, креће са првим радовима, припрема земљу, оре, како би му што мање посла остало када почне сезона. И ову је зиму презимио сам, није се оженио, а управо највећа подршка на почетку повртарске сезоне, истиче, била би му супруга.
– И ове године, као и предходних, не посустајем, обрадићу, ако Бог да, сву земљу коју сам закупио. И даље настављам са купусом и паприком, садница неће бити ништа мање него лане, па ће исто и посла бити пуне руке. Посао делим са укућанима, неретко током сезоне ангажујемо и раднике, које је заиста тешко наћи, исто као и жену за заједнички живот. Брат се оженио, али ја сам још увек у потрази за љубави свог живота, било је прилика, али су се на крају завршиле безуспешно, вероватно што сам пољопривредник. – открива нам Стојадиновић.
Већ неколико година, највише из медија, Његош је популаран у Пријепољу, али и у околини, суграђани су га прозвали „Краљ паприке“, а нема коме се није допала прича о пољопривреднику, нежењи, који је и на овај начин покушао да пронађе девојку за заједнички живот. Након појављивања у новинама и телевизијским емисијама, причао нам је, јављале су му се девојке, писале на друштвеним мрежама, са неким се и упознао и ушао у „љубавну шему“, али све је било кратког века.
– Закључио сам да данашње девојке не желе да се удају у село, вероватно се боје тешког посла, ни сам не знам који може да буде разлог. Приметио сам када на друштвеним мрежама објавим фотографију из њиве, добијем веома мали број реакција свиђања, него када сам једном приликом окачио фотографију из „Бентлија“, аута једног другара, када су реакције припадница лепшег пола биле доста значајније у односу на фотографију са имања. – рекао је Његош.
Породица Стојадиновић важи за угледну, повртарску, породицу у граду на Лиму. И Милош, и Његош, познати су као вредни и добри, али првенствено поштени људи, па и девојка која освоји Његошево срце, он обећава, биће цењена и не толико изложена пољским радовима, а све што Његош жели је дa са њом створи породицу.
ЖУЉЕВИ НА РУКАМА – ПОНОС У СРЦУ
Током пролећа, лета и јесени, Стојадиновићи имају пуне руке посла на имању, њихов рад, кажу, није лак, али када се посао воли ништа не пада тешко. Почетак, као и сваки други, био је тежак, почели су земљу да обрађују само са једним трактором и плуговима, а тек касније, када им се рад исплатио, купили су осталу потребну механизацију, као и систем за наводњавање. Сада је њихова плантажа узор другима у пријепољском крају, којој многи могу да позавиде, што је резултат рада, труда и упорности.
Њихова плата је на годишњем нивоу, рад „уновче“ током јесени када оберу паприку и посеку купус, које продају тик поред плантаже, али и на пијацама у оближњим градовима и по поруџбинама које добијају ид старих муштерија. Годишњи одмор им је зима, као и свима који су запослени у фабрици под ведрим небом.
https://www.youtube.com/watch?v=QkW385sx5UY

Srodni tekstovi

Оставите коментар