Повртарска производња може бити исплатива, мада не увек. Они који прате трендове и буду први на тржишту најбоље убирају плодове изузетно захтевног рада, јер су грешке у производњи скупе. Трстенички крај је познат по узорним повртарима међу којима предњачи породица Батоћанин из Лопаша. Стицајем околности деведесетих година прошлог века сточарство су морали да замене повртарством. Усавршавајући производњу данас су некрунисани краљеви поврћа овог краја.
Готово да нема села трстеничког краја, у коме нема мањих, или већих пластеника. У њима се производе разне сорте поврћа, за шта су потребна велика улагања и рад. У погледу технологије највише је досегла породица Мирослава Батоћанина, из Лопаша који узгајају квалитетано поврће дуже од 25 година.
Мирослав Батоћанин из Лопаша
,,Газдинство је лепо напредовало, а велика прекретница је била када је син после завршеног факултета одлучио да се бави овим послом. Млад човек, школован човек, увео је неке новине, и ето мало слушамо ми њега, мало он нас. И тако напредујемо све ове године“ истиче на почетку Мирослав Батоћанин.
Пре повртарства ова породица је била пример добре праксе у сточарству, јер су товљеници са њихове фарме ишли пут Грчке и Италије, међутим деведесетих је стопиран извоз , па је дошло до брзог шалтања у пољопривреди, јер наши домаћини имају прилично земље. Производњу води син Владан, вероватно најбољи ветеринар међу повртарима, који пуну подршку добија и од супруге учитељице. Тако су два академца постали „сеоски домаћини“. Питамо шта се променило током пословања у ових четврт века, јер од тунела до овога што видимо данас много су тога протурили кроз руке.
,, Променило се доста тога од технологије до тржишта. Међутим највише се променило то што су данас много већа улагања у производњу јер су поскупели сви импути почев од нафте, семена, ђубрива, заштите поврћа. Стално постоји изазов од неких нових болести и штеточина, тако да све то мора да се прати, да се држи под контролом, да би имали стабилан и квалитетан принос, и на крају профит од ове производње. Раније нисмо имали ни проблем са радном снагом, сада је тај проблем више изражен. Што се тиче цена тренутно су неке задовољавајуће у смислу да можемо да очекујемо зараду али да се разумемо, не да се обогатимо. Ми ипак углавном радимо за познатог купца, али ове године цена је кренула са 120 до краја бербе биће и до 50% нижа, каже Владан Батоћанин.
Владан Батоћанин
Тренутно у пластеницима на око два хектара је берба паприке, краставаца и парадајза који доминира. Висока тенхологија чули смо кошта. Продаја робе је углавном у великим маркетима и трговинским ланцима на подручју Србије, тако да се увек плански ради по високим и контролисаним стандардима. Конкуренција је у овој области све већа тако да је тешко стићи до пројектованог плана.
„Нажалост, увоз поврћа утиче на цену раног поврћа, највише на цену раног парадајза, коме нелојалну конкуренцију у то време представља парадајз из Македоније или Албаније. Због различитих климатских услова када нама зри прво, код њих је већ треће коло. Тако су они на прве две бербе већ остварили веће приходе кроз већу цену, па могу да спусте цену тог парадајза, који је у том тренутку и реално нижег квалитета и тако нама отежавају пласман наше ране производње“, каже старији домаћин.
Да ли цена може да подмири трошкове имајући у виду тржиште ове културе, нарочито период презасићености овим плодоом, да ли држава може да помогне у том смислу.
,, Ова година јесте поранила у берби, али сада и у Србији има доста парадајза, јер је свима стигао на бербу и беру се велике количине и када на то додате и поврће из увоза, нормално је у презасићености понуде имате пад цене. Тако да је сада минимална зарада, нама је уштеда што смо сви укућани ангажовани у производњи. Држава, мислим да је нереално да тражимо да се забрани увоз, просто то је немогуће, али сматрам да може држава осим ових субвенција да повртарство, односно нас повртаре некако умрежи, омогући лакши приступ тржишту. Ако већ имамо слаб извоз да се форсира домаћа производња, која је висококвалитетна, то могу да гарантујем. Дакле тај неки модел око реорганизовања, јер ми умемо да произведемо али мало је та продаја тежи пут до економичности. Опет са друге стране и ми повртари можемо мало да се боримо са бољим приносом, са технологијама које ће да смање трошкове, колико, толико“ каже Влада Батоћанин из Старог Лопаша.
Земљиште никада није празно тако да након скидања ових култура стиже салата. Прате се савремена достигнућа и олакшице у производњи, квалитетна технологија гајења и добар избор одговарајућих сорти. Данас они своју пластеничку производњу заснивају на површини од два хектара. Производња у овим савременим објектима траје током читаве године и само се смењују културе. Годинама се производња заснива на принципу да се у летњим месецима гаје паприка и парадајз, а у хладнијем периоду године зелена салата. Последњих пар година примењује се биолошка заштита у засаду паприка што је донело и неке предности.
,,Уназад пар година радимо биолошку заштиту и успели смо да за ових 4 -5 година немамо проблем са трипсом који је главни проблем у производњи паприка због преноса вируса. Успоставили смо у тим објектима неку равнотежу тако да сада идемо и са мањом количином предатора, а резултати су и даље добри“ наставља Влада .
У повртарској производњи има много посла, поврће тражи стални надзор и посвећеност, а наши саговорници највећи део послова обављају сами, јер радне снаге све мање има. Ово лето је изузетно ,,вруће“ тако да се берба одвија од првих петлова, јер је после 10 сати тешко радити у ,,пластеничкој сауни“.
„Кад има више посла расађивање, касније брање, класирање, паковање, тада се ангажује сезонска радна снага. Није баш тешко наћи раднике, оно што можемо да обавимо сами, ми радимо. Није лако ни радити овај посао да се разумемо, али генерално на селу је све мање радне снаге“ кажу саговорници.
Ово газдинство кроз праксу посећују и ученици пољопривредних школа јер имају шта да науче. Наследници Ана и Алекса одлични студенти, Алекса изабрао пољопривредни факултет, тако да ће традиција бити настављена. Владо каже да се нада да ће производњу сигурно наставити у овом обиму, можда уз мало ширења али уз најновије технологије и мало измењен сортимент. Деда Мирослав поносно уз осмех додаје:
,,Тачно је да је мој унук на Пољопривредном факултету, то је волео и то студира и обећао ми је да ће да се врати овде. Много је ретко да се неко из Београда врати у село. Очекујемо да он донесе својим знањен неке новине у производњу. Има сад ту простора за неко унапређење, рецимо хидропонија. То да научи, довољно је“ закључује поносно Мирослав.
Да су склони иновацијама потврђују и чокоти винове лозе у затвореном који стижу на бербу. Идеја је била да се и оно понуди тржишту међутим, већег интересовања купаца није било тако да ће вероватно правити добро вино по коме је такође овај крај познат. Надамо се да ће нам наследник Алекса причати неку још лепшу повртарску причу јер њихова је била тешка и осцилирајућа, али је породицу сачувала на огњишту да у слози раде оно што најбоље знају.
