Индустријализација, модернизација пољопривреде и конзумеризам темељно су дефинисали савремени свет, и променили природу и садржај наших трпеза. Међутим, док свакодневно добијамо различите информације о садржају или квалитету намирница које купујемо, једна последица ових процеса незаслужено је остала занемарена.
Они су угрозили једну важну одлику природе: биодиверзитет.
Наиме, савремена потрошња утиче, између осталог, и на приоритетне циљеве при стварању сорти пољопривредних култура. Када причамо о плодовима воћака, велика урбана тржишта траже пре свега крупноћу и атрактивност: то су особине које пресудно одређују цену и рентабилност производње. Али последице овако уског тржишног фокуса су несагледиве.
Последњих деценија, у водећим светским институцијама укршта се релативно мали број тзв. родитељских сорти воћака, пожељних комерцијалних особина, у циљу добијања нових, чији ће плодови бити још крупнији, обојенији, чвршћи, лакши за транспорт.
У међувремену, локалне, аутохтоне сорте нашле су се на маргинама окућничке и претежно непрофитабилне пољопривреде, асоцирајући на стара сеоска дворишта и „воће какво је некад било“.
Али индустријализација није само довела до губитка великог броја старих сорти. Губе се и многа квалитативна својства код нових сорти, попут хармоничног укуса, ароме, али и отпорности на факторе из окружења као што су нпр. повишене температуре.
У међувремену, климатске промене значајно допиносе сужавању генетичког фонда воћака, и доводе до смањења приноса и квалитета. Штете од позних пролећних мразева, баш као и смањење приноса услед релативно високих температура током цветања, два су лица истог климатског проблема.
Да ли нам онда преостале аутохтоне сорте могу помоћи у борби против последица климатских промена?
Управо на ово питање покушава да одговори тим истраживача из неколико истраживачких института из Чачка и Београда, окупљен око пројекта CherrySeRB, који финансира Фонд за науку Републике Србије. Предмет истраживања није било које воће – већ трешње и вишње.
Илустрација: Српске вишње су цењене и тражене свуда у свету
Зашто баш трешња и вишња?
Плодови трешње и вишње су веома цењени због укуса и атрактивности, нутритивне вредности и благотворног дејства на здравлје – одличан су извор биоактивних једињења и других супстанци високе антиоксидативне моћи, затим мелатонина и серотонина, а то се посебно односи на аутохтоне сорте.
Али пре свега, сорте трешње и вишње су веома добре модел-биљке за ову врсту истраживања имајући у виду да су, генерално, боље прилагођене условима нешто хладније климе.
Наиме, температура ваздуха током цветања је кључни фактор који утиче на рецептивност жига тучка и дуговечност семених заметака (женска сфера), као и кинетику поленових цеви у ткиву тучка (мушка сфера) трешње и вишње. Настале као резултат природне селекције у одређеним климатским условима, аутохтоне сорте су тиме потенцијални резервоари гена одговорних за температурну толеранцију.
Другим речима, понашање аутохтоних сорти представља рефлексију њиховог географског порекла, што воћарске регионе Балкана чини веома погодним за постављање огледа оваквог типа, пошто нису оптерећени другим облицима „климатских проблема“ као што су изразито високе температуре европског југа, односно ниске зимске температуре севера.
Илустрација: Слатке и мекане трешње из Србије непревазиђене по укусу и слаткоћи
Аутохтоне сорте Србије
У Србији, међу аутохтоне сорте убрајају се спорадично узгајана бујна стабла турског порекла, слатких и меканих плодова (аршламе), затим сорте тамноцрвене покожице и раног зрења (Мајска трешња, Ђурђевка, Цанетова), али и позних сорти изванредне крупноће и квалитета које се гаје и у Македонији, Бугарској, Грчкој (Охридска црна, Долга шишка).
Када је у питању вишња, доминира ситноплода Облачинска, распрострањена нарочито у источним и југоисточним деловима Србије. У Војводини, локалне сорте Фекетићка, Петроварадинка и Циганчица чине значајан део традиционалне производње и прераде.
Ове сорте нису настале случајно. Оне су резултат селекције природе и генерација воћара који су калемили и на друге начине умножавали, и преносили на друге локалитете оне сорте које су имале крупније и квалитетније плодове. Али није само ни до квалитета плода: међу аутохтоним сортама налазе се и оне потенцијално добро прилагођене на локалне климатске услове, па и на услове повишених температура.
У оквиру пројекта CherrySeRB, од огромној броја сорти присутних у Србији, а на основу ранијих истраживања, издвојено је осам најперспективнијих за даљи рад. У питању су сорте које већ имају квалитетне плодове, здраве листове, али најважније – задовољавајућу родност чак и у екстремним условима, што је први и основни знак добре прилагођености на променљиве временске услове.
Другим речима, аутохтоне сорте воћака, као што су оне у Србији, могу крити решења за многе проблеме које је индустријализација пољопривреде изазвала. У аутохтоним сортама налази се генетички материјал за будуће програме оплемењивања – а тај материјал је неопходно идентификовати, издвојити, анализирати, па и припремити за даљу употребу. На тај начин се чак и од трешања и вишања из српских села могу добити не само бољи производи, већ и доказ концепта примењив на друге врсте воћака које угрожавају климатске промене, а које су од економског значаја за Србију, Европу и свет.
Извор: https://www.ekapija.com/news/3872422/kako-domace-tresnje-mogu-pomoci-u-borbi-protiv-posledica-klimatskih-promena
ФОТО: Pixabay