ЛЕKОВИТЕ ВРСТЕ ПУХАРА

Аутор: draganadpetrovic
216 посета

Пухара је врста гљива која се од давнина користи у медицинске сврхе. Она је једна од првих макро гљива из које је изоловано активно једињење калваицин (још педесетих година прошлог века) али је, без обзира на то, ова врста мало изучавана. Зато и имамо врло мало чланака који се баве лековитошћу ове гљиве.Међу пухарама постоји велики број врста које се разликују,углавном, по величини и по спољашњем изгледу. Све оне су јестиве док им је месо сасвим бело, чак и врло укусне, па их топло препоручујем, само би требало водити рачуна о замени са Amanitama (док су ове друге у фази јајета, посебно о замени са отровним пупавкама). Но, да се не бавимо сада рецептима и гастрономијом ове врсте…
Kада је реч о лековитости пухара не могу се определити која је од њих колико лековита јер, једноставно, није било довољно изучавања тих разлика између појединих врста овога рода. Зато ћу их све збирно посматрати уз напомену да је и тај мали број радова, углавном, био везан за највећу од њих – Calvatiu giganteu, велику пухару или велику ћелавицу.Наиме, поменути калваицин је веома јак антибиотик,посебно добар за спољашњу употребу мада постоје и нека скромна истраживања која показују његово дејство против хуманог папилома вируса, али ово је непотврђено.
Kод ове врсте употребљава се суви прах зрелих спора које се могу дуже чувати у добро затвореним и сувим теглицама. Боја тог праха је од маслинастобраон до скоро црне а што зависи од врсте. Овај прах има хамостатаска и јака антибактеријска својства тако да се употребљава у третману рана.При употреби требало би водити рачуна да се прах не удахне или не прогута јер може изазавати јаке алергијске реакције.Уосталом, то је случај са свим антибиотицима који се користе за спољашњу употребу. Лично сам на себи, више пута,примењивао овај прах у третману рана и то са изузетним резултатима (крв се брже заустављала, није било ризика од загађења и рана је брже зарастала, уз минималан ожиљак).
Kако сам прах примењивао? Тако што бих претходно очистио рану, затим нанео прах и повезао рану али је нисам затварао јако већ сам се трудио да омогућим да рана „дише“.Занимљиво је напоменути да постоје записи, још из средњег века, да су крсташи, као део своје прве помоћи, у торбама,имали овај суви прах којим су третирали своје ране. И наш народ има одређено искуство у употреби овог праха али га званична фармација није изучавала.Верујем да ће се у будућности више пажње посветити изучавању ове гљиве јер постоје бројне анегдоте о њеном
благотворном дејству. У сваком случају, може се у њој уживати и гастрономски, само, још једном напомињем, мора
бити сасвим бела на пресеку.

Извор: Агробизнис магазин

0 коментар
0

Srodni tekstovi

Оставите коментар