Увозимо кантарион и коприву јер нема ко да их бере: Колико се исплати сакупљање и производња лековитог биља у Србији
Проблем недостатка радне снаге не заобилази ни делатност сакупљања и производње лековитог биља у Србији. Сакупљача је сваке године све мање, а решење за недовољне количине убраног и произведеног биља се све чешће проналази у увозу. Иако би у Србији могло и да се набере и да се произведе довољно нане, камилице, босиљка и осталих лековитих и зачинских биљака, последњих година се повећава количина коју набављамо из увоза – од Албаније и Мађарске, па све до Вијетнама, Индије и Бразила.
Стручњаци указују да је Србија пре две деценије била значајан произвођач и извозник лековитог, ароматичног и зачинског биља и тврде да нема разлога да поново не заузме важно место у Европи, када је реч о овом сектору.
Наводе да сакупљање биља представља важан посао за мали подсектор привреде, с малим обимом производње, али да има велики потенцијал, посебно у погледу виших фаза прераде, попут етарских уља. Сматрају и да је неопходан бољи пласман и отварање већег броја откупних места.
Сировине највише увозе из Албаније
Пре пет година у Институту „Јосиф Панчић“ увозили су трећину потребних количина које користе у производњи, док последње три године половину биљака купују у иностранству. Директор Института др Милан Лукић каже за Еуронеwс Србија да највећа количина сировина долази из Албаније, која је и највећи извозник биљних сировина на свету. Биље купују и из Босне и Херцеговине, Црне Горе, Македоније, Бугарске, а пре почетка рата и из Украјине. Он напомиње да Србија има огромнан потенцијал – велики биодиверзитет и добру традицију, када је у питању сакупљање самониклог биља, односно велике површине обрадивог земљишта, када је реч о гајењу биља, али истиче да је он очигледно недовољно искоришћен.
„Неке биљне сировине се морају увозити, као што је сена, јер јој је природно станиште Индија или хибискус који увозимо из Египта, док са Медитерана купујемо уву, жалфију, рузмарин, смиље, маслину. Неке биљне врсте су с правом забрањене за сакупљање у нашој земљи као угрожене, попут линцуре. Многе врсте се и код нас у природи могу наћи у огромним количинама, али се ипак прибегава увозу – бреза, хајдучица, кантарион, маслачак, зечији трн, јагорчевина, коприва, раставић, пошто се не сакупе ни близу довољне количине за наше потребе. И ту пре свега треба тражити простора за бољу искоришћеност великих потенцијала Србије у области лековитог биља“, сматра Лукић.
Он каже да је проблем недостатка радне снаге још израженији код сакупљања лековитог биља из природе, с обзиром да ту нема помоћи од механизације, односно да добро обученог познаваоца лековитог биља не може да замени ниједна машина. Сматра да простор за повећање производње код нас треба тражити кроз стимулацију произвођача субвенцијама за набавку опреме за производњу и дораду, односно кроз олакшавање произвођачима у почетном улагању. Напомиње да је то кључно како би се производња омасовила и производ учинио конкурентним, пре свега по питању цене, а са континуираним растом потражње за лековитим биљем код нас, у Европи и у свету, тешко је замислити да се пласман појави као проблем.
Виши саветник у Удружењу за биљну производњу Привредне коморе Србије, Славица Стеванетић наводи да је Србија у 2022. години из Европске уније увезла лековито биље вредно 2,5 милиона евра од чега највише из Шпаније, Мађарске и из Немачке. Из осталих земаља увоз је реализован у вредности од 4,5 милиона евра, а највише је увезено из Кине, Вијетнама, Индије и Бразила. Структура увоза – група зачинско и ароматично биље има у увозу удео од 88,9 одсто, чајеви чине 9,8, а лековито биље 1,3 одсто увоза.
Највише плантажа у Војводини
Србија је захваљујући повољној клими, земљишту и незагађеној средини, веома погодна за интензивно гајење лековитог биља, а Славица Стеванетић истиче и да производња лековитог, зачинског и ароматичног биља доноси већи, бржи и лакши профит од других пољопривредних производа.
„Лековито биље у Србији се плантажно највише гаји у Војводини, где се налази четвртина укупних засејаних површина. Највеће плантаже су у селу Баваништу, на југу Баната где се гаје камилица, нана, босиљак и матичњак. Сакупљање из природе највише је заступљено на Ртњу, Озрену, Сувој планини, Сврљишким планинама и Старој планини“, каже Стеванетић за Euronews Србија.
Славица Стеванетић наводи да се повећањем сировинске базе и развојем плантажног гајења намеће потреба и за подизањем различитих погона и постројења за обраду, сушење, дестилацију етарских уља и остале даље видове финализације, што аутоматски увећава потребу за запошљавањем радне снаге, а кроз извоз финалних производа и остваривање далеко већих финансијских ефеката. Она напомиње да постоји потенцијал да се производња етарских уља удесетостручи, али да је потребно инсталирати дестилерије у близини ресурса који су економски исплативи.
У Удружење за биљну производњу ПКС кажу да на основу података са којима располажу, са сигурношћу могу рећи да је овај вид производње исплатив. Како наводи Славица Стеванетић, трошкови за производњу камилице износе око 600 евра по хектару, а чиста добит је око 900 евра. Око 700 евра потребно је уложити у производњу аниса, док је добит 1.250 евра. Улагање у узгој босиљка износи око 850 евра, а добит је 1.100 евра. За производњу корена белог слеза трошкови су 2.000 евра, а добит 1.250 евра.
Према подацима Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде произвођачи лековитог биља који су уписани у регистар пољопривредних газдинстава имају право на 8.000 динара по хектару обрадивог пољопривредног земљишта. Такође, под истим условима који важе и и за произвођаче других биљних култура, као што је кукуруз, соја и слично, и произвођачи лековитог биља имају једнако право приступа свим другим мерама ресорног министарства као што је субвенционисана набавка пољопривредне механизације за обраду земљишта, осигурање, заштиту усева, наводњавање и изузетно повољне кредите.
Илустрација: Зарада од босиљка око 2.500 евра по хектару/ Фото: Pixabay
Дневница сакупљача до 2.500 динара
Завод за заштиту природе Србије сваке године доставља Министарству заштите животне средине предлог контигената заштићених врста за сакупљање, утврђеног на основу мониторинга у природи. Министарство расписује Конкурс за издавање дозвола за сакупљање из природе заштићених врста дивље флоре и фауне.
У Србији има 30 до 40 предузећа које се баве откупом лековитог, ароматичниог и зачинског биља и који плаћају бераче. Организованих берача лековитог, зачинског и ароматичног биља је око 4.000 у Србији. С обзиром да су у посао укључени чланови породица, процењује се да их има око 12.000.
„Један берач просечно може да убере око 100 до 120 килограма биља дневно у свежем стању, што када се преведе на суву материју износи око 40 до 50 килограма. Берачима се не исплаћује класична дневница, већ се обрачун врши на основу количине сакупљеног биља и откупне цене, па тако добар берач може зарадити између 1.200 и 2.500 динара дневно. На годишњем нивоу берач лековитог биља може остварити зараду око 300.000 до 400.000 динара“, каже Стеванетић.
Она напомиње да Србија има вековну традицију у сакупљању лековитог и ароматичног биља, са више од 700 врста самониклог биља, док је око 420 је регистровано као лековито и ароматично, а укупно се око 250 налази у сфери промета. У 2020. години из природе је сакупљено лековитих биљних врста око 3.695 тона, а одобрени контигент – квота је износила 5.275 тоне.
Извор:
Златица Радовић
