Када је започео да се бави повртарством Александар Јанковић, власник компаније „Сагал аграр“, желео је да буде другачији и најбољи. У Краљевцима поред Руме на имању од 7, 7 хектара подигао је најмодерније пластенике површине 2,6 хектара у којима по хидропонском принципу гаји парадајз. Чери парадајз гаји на вулканској лави без трунке пестицида због чега једини на Балкану и у овом делу света имају резидо фри сертификат што значи да на његовим производима нема било каквих трагова и остатака пестицида.
Његову жељу да у Србији од швајцарског и холандског семена произведе врхунски парадајз препознала је холандска Краљевска академија за повртарство и с којом и данас уско сарађује. Ово је додатно признање Јанковићу јер није тајна да Холанђани, па још са Краљевске академије, не поклањају своје поверење тако лако.
25 берби по сезони
У најмодернијим пластеницима гаји се 80.000 биљака о којима води рачуна 28 запослених а сви трошкови су у потпуности покривени. Производњу започињу 5. децембра а завршавају 15. новембра наредне године што практично значи да немају ни дана празног хода. Све што произведу пласирају под брендом „Природан избор“ и то на домаћем тржишту.
– Бавимо се искључиво производњом парадајза у заштићеном простору и то специјалним врстама парадајза. То није класичан парадајз већ чери, шљивар, коктел, наранџасти, црвени, црни и жути односно микс парадајз. Конструкција је италијанска а технологија холандска. Како уско сарађујемо са холандском Краљевском академијом за повртарство ми смо њихови представници за Источну Европу и бавимо се саветодавним послом за њих. Свако ко жели да сазна нешто више о повртарству, увећању приноса и како да заради новац може да дође код нас – започиње своју причу Јанковић за Агробизнис магазин.
Да би један овако озбиљан бизнис опстао и напредовао потребно је пуно труда, рада али и озбиљна организација посла.
– Имамо одличан менаџмент, наш директор производње се школовао десетак година у Белгији. Да бисмо држали корак са светом комплетан менаџмент једном годишње отпутује на три недеље у Белгију на додатну обуку око новина у производњи – додао је наш саговорник.
Пошто парадајз има идеалне услове за раст и развој биљке достижу висину од 12 метара и имају 25 спратова што значи да имају чак 25 берби.
– Расад нам стиже из Грчке у фази 3 листа у вулканској лави, односно хидропонији. Од момента кад биљка уђе у пластеник до почетка бербе потребно је 75 дана значи као и класичан парадајз. Ради се везивање корена, па се биљка везује на врх пошто наша биљка расте 12 метара у вис па се онда спушта. Једна наша биљка има 25 спратова то значи да има 25 брања. Произведемо близу 1.000 тона чери парадајза свих врста. На тржиште пласирамо око 2 милиона паковања парадајза од 250, 500 и 750 г. годишње искључиво као робна марка „Природан избор“ а продајемо преко великих трговинских ланаца – објаснио је Јанковић.
Илустрација: Годишње имају и 25 берби и без паузе у производњи
Контролисана клима
Парадајз се узгаја у потпуно контролисаним условима.
– Имамо клима рачунар са више од 1.000 базних станица које се налазе у нашем пластенику. Те мале базне станице у свакој секунди шаљу податке о влажности, температури а посебна се води рачуна о прихрани. Наиме, свако јутро се са ових 1.000 тачака узимају узорци од биљака, као кад се човеку извади крв, и на основу тих података практично сама биљка „каже“ шта јој је потребно од хране у том тренутку – појаснио је наш саговорник.
Биљке се различито прихрањују кад је облачно, сунчано или кад је изузетно јако сунце. У сваком тренутку на располагању имају спремне три рецептуре за прихрану за различите временске прилике. Зими пластеник се греје а лети кад упече звезда – хлади.
– Имамо хлађење кад су екстремно високе температуре тако да у нашим пластеницима жива на термометру никад не прелази 32 степена. То радимо на три начина. Најпре се цео пластеник прекречи средством које се зове шејф икс. На овај начин током врелих дана у пластеник улази светлост али не и топлота. Друго, имамо шински систем цеви у дужини од 80 км кроз које пуштамо хладну воду како би се хладио корен и трећи начин је кад сама биљка себе хлади. У ситуацијама екстремно високих температура потребно је 40 кубних метара воде по хектару, а биљке кроз лист и дисање испусте 20 кубних метара воде и тај начин саме себе хладе – сликовито је објаснио Јанковић.
Кад је у питању заштита биљака хемија за њих не постоји а против болести се боре на више начина.
– Пре сваке сезоне прво што урадимо је комплетна, тростепена дезинфекција пластеника. Тек након тога у заштићени простор улазе биљке које фактички долазе из стерилног система. Ми радимо на вулканској лави односно хидропинији где је и вулканска лава и коцка где се пикира семе стерилно. У таквом систему не долазе болести са расадом. Кад је у питању борба са инсектима примењује се искључиво биолошки вид заштите а користимо макролопусе и предаторе, односно у пластеник убацујемо инсекте који једу друге инсекте – рекао је наш саговорник.
Пошто парадајз расте у заштићеним и контролисаним условима за опрашивање се користе бумбари, тачније женке ових инсеката.
– За опрашивање користимо бумбаре који долазе из Белгије и остају највише 40 дана. У свакој кутији је један бумбар и 33 женке. Мушкарци чувају кутије да не може женка из друге кутије да уђе у њихову и кад заврше посао враћају се – додао је он.
Соларни панели
За грејање пластеника зими користе енергану снаге 7,7 мегавата с којом би, рецимо, могло да се греје Баново Брдо и Нови Београд. Ложе угаљ и за једну сезону потроше нешто више од 2.000 тона угља.
– Како је енергија све већи проблем ради се пројекат соларних панела који ће радити по систему когенерације. То значи да ћемо ми производити струју лети кад нам не треба а зими ћемо је користити кроз акумулаторе и батерије. Ову енергију ћемо користити искључиво за вештачко сунце које ће да функционише по диодном систему. Пројекат нам ради једна белоруска фирма која је најбоља на свету и која радила за НАСУ пројекат вештачког сунца – рекао је Јанковић.
Он је открио и који парадајз Срби највише воле и купују.
– У Србији је тренутно најомиљенији пинк парадајз иако се ми боримо да наше потрошаче навикнемо на кумато. То је шпански парадајз који је потпуно црн. Радили смо и Сан марцало али није био баш прихваћен код нас. Сан марцало је парадајз који је споља потпуно зелен а потпуно црвен унутра. То јесте једна специјална врста парадајза али по свему судећи наши људи нису баш вољни да пробају нове врсте – рекао је наш саговорник.
На наше питање зашто је одабрао да парадајз пласира искључиво на домаће тржиште Јанковић је објаснио да је две године сарађивао са трговинским ланцима из иностранства, али су они тражили ринфузну робу коју би паковали и на тржиште пласирали под својим брендом на шта он није пристао.
– Ми смо хтели да направимо домаћи, српски бренд који ће као такав бити препознатљив. Пошто радимо са швајцарским и холандским семеном често нам дођу гости из Швајцарске и Холандије и не могу да верују да је то парадајз из њиховог семена. Ја им кажем да је тајна у географском положају и сунцу које фактички омогућава да добијемо један овакав производ врхунског квалитета – закључио је Александар Јанковић власник компаније „Сагал аграр“.
О ОВОЈ И МНОГИМ ДРУГИМ ЗАНИМЉИВИМ ТЕМАМА ИЗ ОБЛАСТИ ПОЉОПРИВРЕДЕ МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ У НАЈНОВИЈЕМ БРОЈУ АГРОБИЗНИС МАГАЗИНА
Извор: Агробизнис магазин
