„Виламет” и „микер” треба да остану водеће у засадима јер смо по њима препознатљиви на тржишту, поручује др Александар Лепосавић
Решење тренутне кризе у малинарству није у промени сортимента у домаћим засадима као што неки предлажу, рекао бих из различитих побуда. Сорте малина које су прославиле српско малинарство – „виламет” и „микер” и даље треба да остану базичне у нашој производњи, каже за „Политику” један од водећих домаћих стручњака за јагодасто воће др Александар Лепосавић из Института за воћарство у Чачку.
– Малинарима не препоручујем да мењају ове сорте у засадима, јер смо по њима препознатљиви на светском тржишту. Сортимент који ми имамо је намењен преради и ту су купци већ дали свој суд – напомиње наш саговорник.
Подсећа да је до данас наука регистровала и систематизовала више од 1.500 једнородних и двородних сорти црвене, црне и пурпурне малине, али је мали број оних које су економски битне.
Према његовим речима, у малиногорјима Србије „виламет” је од средине седамдесетих година прошлог века привредно најзначајнија и најзаступљенија сорта са учешћем од 90 одсто у засадима. Изузетно је родна и у повољним агроеколошким условима, уз интензивну негу, даје принос и више од 20 тона по хектару. „Микер” је америчка сорта, настала укрштањем „виламета” и „катберта”. Лепосавић наглашава да због изузетно квалитетног плода расте тражња за овом сортом која иначе на светском тржишту остварује бољу цену од „виламета”. Добро подноси транспорт, погодна је за смрзавање, прераду и потрошњу у свежем стању.
„Виламет” се из Србије углавном извози у Немачку, скандинавске земље и САД. „Микер” је тражен у Француској, Јапану, Америци…
Наводи да треба радити на клонској селекцији, на унапређењу ове две сорте јер је било увоза садног материјала из различитих земаља – Америке, Швајцарске, Француске, произведеног по различитим поступцима тако да је такав садни материјал изгубио сортне карактеристике.
