Село Роћевић, у близини Краљева, некада је било познато по воћарству. Осамдесетих година прошлог века камиони пуни јабука, крушака и другог воћа одлазили су пут Приморја. То су били дани када се од овог посла могло пристојно живети, па није чудо што су многи наследници наставили породичну традицију. Један од њих је Александар Урошевић, који на четири хектара гаји јабуке и крушке, али има и стабла кајсије, шљиве и трешње.
„Нека стабла су већ зрела за замену, али је тешко одједном променити цео воћњак. Потребна су велика улагања, а ни ситуација на тржишту није обећавајућа. За сада радим постепено – планирам да у наредне три године заменим два воћњака“, каже Александар.
Претходна година била је тешка, не само због рода, већ и због пласмана. У његовој мини-хладњачи и даље стоје три тоне квалитетних јабука, а струја за складиштење није јефтина. „Имамо огроман проблем – и због климатских промена, и због сужавања тржишта. Изгубили смо руско тржиште, што је многе произвођаче довело у незавидан положај. Велики хладњачари, који складиште стотине тона, угасили су мале откупљиваче. Воћари више немају коме да продају робу, па многи одустају од овог посла.“
Последњих година опстају само најсналажљивији, док су откупне цене ниске, а улагања све скупља. Већина воћара сама ради резидбу како би уштедела. „Свесни смо тржишне економије и односа понуде и потражње, али цене не прате пораст трошкова производње. Једини који имају шансу да опстану су они који могу породично да одрже засаде без додатних трошкова за радну снагу. Газдинства до пет хектара се некако сналазе, али све преко тога захтева више радника и веће трошкове.“
Увоз воћа из иностранства додатно угрожава домаће произвођаче. „Држава би требало да подржи удруживање воћара и обнову задруга. Велики капитал нема осећај за српски аграр и традицију, већ гледа само профит“, сматра Александар.
Још један проблем су субвенције, које нису довољне за све трошкове. „Ако прскате воћњак 15 пута годишње, то значи да 15 пута пролазите трактором. А где је још подривање, фрезирање, шишање траве? У брдским крајевима, трошкови су двоструко већи него у равници. Држава враћа акцизу на 100 литара горива по хектару, а нама треба двоструко више.“
Александров син Димитрије ове јесени креће у школу. „Нисам сигуран да желим да му ово буде животно занимање. Видећемо шта ће донети будућност“, каже Александар.
Противградну мрежу нема, од мраза се брани димљењем, а против болести и штеточина бори се уз помоћ стручњака. За све остало ослања се на породицу – супругу и мајку. Мали воћари имају велике проблеме, а у његовој хладњачи још стоје сочне јабуке из прошле сезоне, чекајући купца.
Извор: ПРВА ТВ
