Резидбу јабуке у роду требало би обављати на основу морфолошких особина родних гранчица,нинтензитета вегетативног пораста, али и према количини и стања родних пупољака. Генерално, важно је да се поштују поједини принципи, а свака сорта посебно орезује.
Јачина резидбе понајвише зависи од старости воћке. По правилу младе воћке су и веће бујности па се таква стабла и мање орезују него слабо бујна и закржљала. Дакле, требало би поштовати принцип- дуга резидба на бујним стаблима убрзава и повећава родност, а кратка резидба подстиче бујност и успорава родност. Односно код интензивног пораста требало би стабла више оптеретити родним пупољцима.
Техником резидбе регулише се развој одређеног броја летораста на којима ће се образовати цветни пупољци и родне гранчице. Родне гранчице на родним гранама пропадају са старошћу грана. Осим тога, и родност се смањује. Родну грану са родним гранчицама требало би сваке четврте до сваке шесте године обновити, што се , управо, постиже резидбом. Требало би настојати да се сваке године с једног развијеног дрвета обнови једна четвртина до једна шестина родних гранчица. На тај начин овако примењена резидба омогућава да се круна одржава у правилној биолошкој равнотежи и то максимално оптерећење родом уз одговарајући вегетативни прираст.
Правилном резидбом, уз примену осталих агротехничких мера искључује се појава алтернативности рађања јабуке.
Принципи резидбе важе, углавном, за све системе узгоја, али постоје и неке специфичности у начину извођења ове операције. Тако, на пример, резидба на родност код палмете са косим гранама је нешто дуркчија, јер се велики број летораста савија ради убрзања образовања цветних пупољака.
При резидби старијих стабала у пуној родности пазити да се у круни не формира исувише изрођеног дрвета, које би требало редовно избацивати или скраћивати, а остављати кратке родне гранчице на двогодишњим и трогодишњим
Због тога се дешава да на једном стаблу образује се више цветних пупољака односно цветова, из којих се образују плодови који се не могу лепо развити, јер коренов систем није у могућности да прими одговарајућу количину хранљивих материја. На таквим стаблима намеће се резидба ради проређивања родних грана и смањивања броја родних гранчица, а на крају и смањивању броја плодова. У суштини у данашњем воћарству тежња је у “дугој” резидби, уз обавезно касније проређивање плодова.
Интензитет такве резидбе зависи од тога да ли су предвиђена обилнија ђубрења уз наводњавање и друге агротехничке мере. И на савијеним гранчицама, после извесног времена ( 5 до 6 година) почињу да се проређују родне гранчице , о чему се при извођењу резидбе мора водити рачуна. Ове родне гране се након 4 до 6 година резидбом уклањају до основе, да би се поспешио развој спавајућих пупољака у леторасте, који се током вегетације савијају, и у наредној вегетацији на њима се диференцирају цветни пупољци. У трећој години на таквом леторасту се развијају плодови.
На једном одраслом стаблу палмете са косим гранама требало би да се налазе тек развијени леторасти који се савијају или повијају ради образовања цветних пупољака. Такође и савијени леторасти у претходној вегетацији, на којима се у текућој години образују цветни пупољци, леторасти који први пут доносе род, затим серија родних грана које носе родне гранчице с плодовима друге, треће, четврте, пете и шесте године. У току лета леторасти се проређују. Наредних година поступак је сличан.
Такође при резидби старијих стабала у пуној родности пазити да се у круни не формира исувише изрођеног дрвета, које би требало редовно избацивати или скраћивати, а остављати кратке родне гранчице на двогодишњим и трогодишњим гранама.
РЕЗИДБА ВИШЊЕ
Неопходан услов за прихватљиве принципе резидбе код вишње јесте познавање вегетативног раста и типа гранчица на којима претежно рађају поједине сорте.
Најквалитетнији род имају умерено бујни леторасти ( сорте са оваквим родним гранчицама су на пр. рекселе; северна и лотова вишња; хајманова конзервна; хајманов рубин; мараска висећих грана и слично).
Сорте вишања, које претежно рађају на једногодишњим дугим леторастима, зависно од дужине летораста образују са стране генеративне или вегетативне пупољке, а на самом врху вегетативни пупољак. Дуже гранчице од 50 цм носе латерално и вегетативне и генеративне пупољке, који су ретко распоређени. Леторасти мањи од 30 цм носе са стране само цветне, а умерено развијени леторасти, дужине 30-50 цм носе са стране генеративне пупољке, који су нешто гушће распоређени, док им је на врху вегетативни пупољак.
Најквалитетнији род имају умерено бујни леторасти ( сорте са оваквим родним гранчицама су на пр. рекселе; северна и лотова вишња; хајманова конзервна; хајманов рубин; мараска висећих грана и слично).
Детаљно орезивање вишања у пракси ( као што је код јабуке, крушке, брескве, шљиве итд) је врло ретко. Углавном се избацују поломљене, суве, оштећене гране, али у савременијим, комерцијалним засадима, за постизање високих приноса неопходна је редовна интензивна резидба. Реалан проблем код сората, које рађају на витим родним гранчицама, уколико се стабла дуже не орезују, долази до брзог огољавања грана и премештања родности на периферију круне. Зато би требало обезбедити сваке године довољно умерено бујних летораста и спречавање измештања рода на периферију круне.
У доњем делу круне врши се скраћивање примарних грана на нижу, умерено бујну грану, или родни летораст, док изрођене, бујније гране и слабије бујни леторасти се избацују из основе. На остављеним гранчицама образује се по неколико младара, односно родних грана за следећу годину. Оне гранчице, које су дале род се скраћују на један или два умерено бујна летораста, који ће бити носиоци родности за ту годину.
Код сорти вишања усправних грана ( пример ричморенси; монтморенси, мараска, мајска и др.) род је претежно на мајским китицама. Код ових засада сваке године оставља се довољан број једногодишњих летораста за формирање кратких родних гранчица током године, а следеће вегетације оне ће бити носиоци рода, док остављен и један летораст послужиће за формирање новог родног дрвета. Резидбом код ових сората обезбеђује се довољан број једногодишњих летораста за раст кратких родних гранчица.
Сорте, веома родне, као на пример облачинска; келерис-16, неки типови мараске и др., рађају како на једногодишњем родном дрвету, и на кратком родном дрвету. Без резидбе плодови су јако ситни, а круне прегусте и слабо осветљене и непроветрене. Зато се резидбом смањује претерана родност, оставља што већи број умерено бујних летораста, који дају најкрупније плодове, али не би требало занемарити ни кратко родно дрво за већи принос. У случају да се оваква стабла дуже не орезују, плодови постају јако ситни, круна веома засењена и прегуста, а целе воћке врло брзо се исцрпљују претераном родношћу.
РЕЗИДБА ЛЕСКЕ У РОДУ
Производња лешника у Србији је све популарнија, а Обреновац се издвојио као један од центара производње где је основано удружење произвођача лешника. Њих смо посетили у оквиру пројекта АГРОПРЕСС-а који има за циљ ширење знања из различитих области пољопривреде. Наши саговорници истичу да је производња лешника исплатива али наравно зато треба уложити одређени труд. Једна од кључних мера од које зависи успех у производњи је резидба. Да би били прецизни и јасни у саветима најпре желимо да вам кажемо да се круна леске састоји од грана различите величине, листова, пупољака, цвета и плода. Ова култура се углавном развија као жбун сем у случају мечије леске која се развија као стабло и може досегнути висину од 25 метара.
Код жбунастих лески гране су неједнаке старости па су и различите боје. Код млађих грана односно оних које су старе две године кора је сива и прекривена ситним длачицама док је код старијих грана кора глатка и тамније боје.
Од значаја за резидбу је и препознавање пупољка који према улози и значају могу бити генеративни(репродуктивни) и вегетативни. Генеративни су само цветни док су вегетативни дрвени, лисни, прелазни и спавајући. Сваки пупољак има окце и суочицу која преузима улогу окца ако оно пропадне.
Када говоримо о цветовима треба да знамо да је леска једнодома биљка што значи да се и мушки и женски цветови налазе на истој грани. Мушки су груписани у ресе(цвасти) које су дужине четири до двадесет центиметара, углавном их има више док је код сорти ПИЈЕМОНТ и ЛАМБЕРТОВА груписано по мање реса. Стручњаци су чак израчунали да по једном жбуну може бити и по један килограм реса. Важно је знати да се оне развијају крајем јуна и почетком јула и у зимски одмор улазе потпуно формиране и веома је значајно да мушки цветови леске цветају већ од средине децембра.
Женски цветови се налазе у пупољцима који личе на вегетативне пупољке и лоциране су у доњим деловима гране или у горње две трећине гране. Такође се развијају у јуну и почетком јула тако да у августу имају све делове осим плодника. Од свих врста воћа и цветање се дешава у фебруару и марту с тим да треба имати у виду да различите сорте различито цветају тако да могу истовремено да цветају и мушки и женски цветови а могу прво да цветају мушки или прво женски цветови и то је све сортна карактеристика.
У пракси се показало да леска цвета када је збир средњих дневних температура дванаест до четрнаест степени
Највећи број сорти је самостерилан тако да је потребно обезбедити сорту опрашивача. За опрашивање је веома важна влажност ваздуха као и температура. Као сорта добар опрашивач се наводи обичан лешник. У Америци за сорту БАРЦЕЛОНА најбољи опрашивач је сорта ДАВИДИЈАНА док се у Бугарској користе ХЕМПЕЛОВ РИМСКИ, РИМСКИ БАДЕМОЛИКИ и БАДЕМОЛИКИ КОСФОРД.
Резидбом леске треба да успоставимо добар однос између генеративних(родних) пупољака и вегетативних пупољака. После десет до дванаест година од садње она постепено почиње да смањује вегетативни прираст и виталност а то доводи до слабе и нередовне родности.
Код леске репродуктивни органи се налазе на једногодишњим гранчицама које могу бити различите дужине а најбољи приноси достижу се када су те гранчице дуже од петнаест центиметара. Треба имати у виду да леска воли светлост и да се већи број ових гранчица формира на периферији односно на врховима круне.
Умерене резидба се изводи сваке година са циљем да се прореди крошња како би имала што више светлости а у Орегону практикују да сваке пете године имају нешто јачу резидбу. Такође се препоручује да се сваке три до четири године ради подмлађивање које се састоји у скраћивању грана на педесет до шездесет центиметара од земље.
Владимир Перишић каже да је потребно вршити уклањање изданака којих буде доста и најбоље их је третирати хемијски јер их може бити између педест и сто што би изискивало више радне снаге. Што се тиче резидбе она се може обављати одмах после опадања листа и при ниским температурам тако да ако имате веће површине треба почети на време. Уколико се резидба изводи редовно једно стабло се може орезати за десет минута у зависности од бујности сорте. Наравно, уколико се ради индивидуално може потрајати пола сата али суштина резидбе може да буде да за кратко време постигнете најбољи резултат а то је усклађенсот између раста и прираста.
Аутори: Бранко Танасковић, Горан Ђаковић
