Рашковић – Наша мала породична винарија

Аутор: draganadpetrovic
139 посета

Жупа је све! Тако ће вам рећи мештани скоро свих села, српске Шампање. Турбулентна прича квалитативних винских успона и падова, може се сагледати од безмало потпуно изгубљеног богатства девастираних винских пољана, па до неких нових, модерних винарија, који желе да обнове
славу и квалитет жупских чокота. Жупско виногорје спаде у једно од три најјачих у Србији, некада али чини се и сада. Преплићу се стари подруми и модерне дестилерије, али су чокоти заштитни знак Александровачке Жупе циљ и једних и других. Породица Рашковић из Виткова генерацијски гаји
винограде и справља вина. Са 15 хиљада боца нису велики произвођачи, али довољно квалитетни и атрактивни да идеје можда ускоро претворе у дело. Жупа је позната по виноградима и вредним виноградарима, који проносе славу овог краја међу најбољима у Србији за гајење винове лозе.

Илустрација: Анте Рашковић

Александровац својим положајем господари брежуљцима и отвара поглед на винограде Жупе и пропланке Копаоника, Жељина, Гоча и Јастрепца, климатски је слична француској области Бордо. Због свих епитета, француски конзул Деко, 1904. године Жупу је прозвао српска Шампања. Виноградарство се добија у наслеђе и неизмерно воли, јер како другачије оправдати вековну историју винарства Александровачке Жупе. Овде у Виткову, породица Рашковић генерацијски гаји винову лозу
и справља одлична вина.
„Ја мислим да је нама као и многима у Жупи то усађено од самог рођења. Пре свега је то љубав да се тиме бавимо. Тада када смо почели да обнављамо своје старе винограде, нисмо баш свој пут видели овако. Нисмо могли да наслутимо да ће тај пут и то позитиван пут бити тако брзо, јер данас имамо заиста одличних модерних и великих винарија, самим тим и добрих вина. Самим тим није нам било ни лако да се у том тренутку појавимо на тржишту у мору одличних вина тако да смо једном од својих вина дали брендирано име Мегдан, црвено вино купажа Цаберне мерло. Тако да изађемо на мегдан
доброј и великој конкуренцији није било лако“, почиње причу Анте Рашковић.Са обнављањем крећу почетком овог века, и први зановлењи виноград је дао ветар у леђа да наставе са озбиљнијом причом.
„Пре двадесетак година, брат и ја смо били јако млади, али таман на клацкалици о нашој даљој будућности. Тада смо донели одлуку да останемо овде на нашој дедовини и очевини
и да винограде добијене у наслеђе обновимо и покренемо неку озбиљнију производњу. У том тренутку то је заиста био огроман посао јер су виногради били прилично стари, тако да смо један део морали да раскрчимо. Први виноград је управо био овај уз кућу, касније смо занављали мало по мало и остале локације. Тада је била искључиво производња грожђа, које смо продавали. Са реализацијом идеје са винаријом почињемо 2014. године, када нам је већи део винограда био на роду“.

Илустрација: Виногради породице Рашковић

Жупско виногорје на узвишењима и брежуљцима Александровачке Жупе, са око 3.500 хектара под виновом лозом, што је после општине Трстеник највеће подручје под виновом лозом и са највећим бројем од око 3.500 газдинстава која се баве гајењем винове лозе. Просечно виноградарско
газдинство поседује око 45 ари винограда, а из године у годину расте број регистрованих винарија и сада их има 72, од којих су поједине опремљене и за прихват гостију у дневним винским турама. Овде у Александровцу, у срцу Жупе, све је подређено и посвећено вину. Рашковићи тренутно имају
три хектара под чокотима. Простора за ширење увек има, нарочито за домаћи сортимент.
„Жупа је поднебље које је још од давнина проучавано у свету. Наш крај има специфичну климу, и земљу богату минералима које биљке црпе и кроз грожђе преносе у веома посебна вина,
специфичног мириса и укуса. Даљи планови су на својим плантажама уврстимо прокупац, јер њега немамо тако да је он засигурно у плану. Зато рецимо имамо ретко заступљену сорту на овим просторима, то је Бургундац сиви,на неких 30 ари и он нам рецимо није довољан за тржиште, јер добијемо лимитирану серију од свега хиљаду боца. Вино је изузетно питко и тражено, тако да нам је и та сорта неопходна на већој површини.За потребе справљања црвених вина докупимо сировину са ових локалитета, јер аутентично вино се може направити само са истоветног поднебља. Доста смо до сада улагали у обнову, било је ту и извесних средстава од државе, али су већина наша средства јер се конкурс мењао тако да на неке нисмо имали право“ – каже Рашковић.

Илустрација: Црвено вино/Фото:Pixabay


Ипак приоритет је да се обнови винарија, јер седам чланова породице живи управо од продаје квалитетног вина, чија је потражња у прошлој години сходно пандемији била нешто мања, будући да вина пласирају ресторанима. Тренутни капацитет од 15 хиљада боца може обезбедити егзистенцију.
„Изградња новом подрума, винарије је неизбежна по више основа. Прво овај простор је мали сходно нашим даљим плановима у правцу проширења. Простор је иначе био класичан подрум који смо адаптирали за услове производње. То нам је план мада треба бити опрезан, имајући у виду шта
нам се са короном изешавало последњих годину дана. Вино је боље што је старије, али да би даље улагали, производили, живели од овога, вино мора да иде у продају. Видимо да ресторани опет не раде, што је доста утицало на смањење потрошње, односно продаје, генерално је утицало на
тржиште вина, тако да видећемо. Ми се иначе породично финансирамо од продаје ових боца. То нам је основни извор егзистенције, тако да је акценат био да оно што произведемо то и продамо, постепено али на сигурно. Од овог посла може солидно да се живи уколико се посложе све коцкице. Прошле
године је рецимо неке моје колеге задесио град, који је оштетио винограде, то је један од узрока лоше године, друго јако је важно да продају прати наплата. Брат је задужен за ту врсту маркетинга и за сада заиста могу да кажем послујемо са изузетно професионалним ресторанима. Ове боце нису за
трговине, ово је вино које тражи нешто другачији амбијент, стваран је по скуплим стандардима и сигурно завређује и другу цену која нама, напомињем уз квалитет ствара сигурну егзистенцију“- наглашава домаћин.

Илустрација: Без доброг грожђа нема ни квалитетно вина

Прошла година је осим новонастале ситуације са ковидом, донела и низ других проблема винарима, посебно ускловлена временским условима, али се полако превазилази све. Оно са чиме су се још мучили појашњава овако.
„Била је врло специфична година и у погледу временских услова. Превише кише и превише сунца у истом дану тражило је адекватну и правовремену заштиту, тако да смо успели да сачувамо и произведемо квалитетно грожђе, јер без квалитета зрна, нема ни квалитета вина.Оно што бих
додао како карактеристику наше винарије, то је да се трудимо да гајимо неки свој стил вина који смо годинама градили, да неки тај карактер пренесемо баш у ове четири боце“, појшањава Анта.
Незахвално је винара питати које му је вино најмилије, ми смо дегустирали сва и установили да грешке нема. Вероватно зато нема ни проблема са пласманом, јер су ресторани изнели
похвалне оцене од крајњих корисника. Чаша више се увек тражи. Мада како кажу домаћини у Србији су најтраженија бела вина, више се конзумирају, тако да Тамјаника предњачи, али се у њиховом случају и Бургуданц сиви високо котирао.
Врло разумљиво јер га једино Рашковћи производе у Жупи. Планова има и у правцу туризма који одлично иде уз винску понуду што нам потврђује и супруга Јелена.
„Смартамо да је могуће у скорије кренути на нашем газдинству и са винским туризмом, јер је сама локација где се налазимо изузетно атрактивна за госте. Видели сте и сами поглед који се пружа. Са друге стране ја ценим ову кућу као домаћинску кућу, што је за вински туризам кључна ствар,
плус која може да привуче велики број туриста. Свима то негде фали. Дођемо негде да уживамо и да се осећамо добро дошло, и сигурно као у свом дому“, врло јасно и крако нам је саопштила Јелена Рашковић.
Нас су заиста привукли, својом топлином, искреношћу, добродошлицом. Није то реткост у овим крајевима, јер се домаћин и даље поштује и пише великим „Д“. Осећате се довољно добро, довољно добро дошли, нескривено инспирисани природом, чак и по овом тмурном дану. О храни и добром ваздуху, да и не говоримо. Организација посла је савршена нема нарочитих подела, тако да се породично увек надоместе. Најозбиљнији је посао у берби, када треба погодити моменат правог почетка бербе, организовати раднике, спремити храну и смештај за оне који нису из Жупе.
Зима чак ни првих пролећних дана никако да попусти. Очекују буђење пролећа, мирно небо и рађање нових плодова. Они су њима донели задовољство и љубав. Ако је веровати традицији
да винари у боци преносе исти осећај, онда је истина да у вину лежи љубав и истина.
Према историјским и археолошким изворима у Жупи се на трагу вина живи више од 3.000 година, мада се први пут помиње 1196. у Студеничкој повељи, где стоји записано да је жупан Стефан Немања манастиру Студеници даровао виноградарска села у Жупи. Некада су три највећа српска манастира Хиландар, Студеница и Жича, кроз читав средњи век имали своје винограде и подруме вина у Жупи. И Кнез Лазар имао је своје подруме у пољани Крушевица. Рашковићи са поносом исписују своју страницу ове историј. Судећи по интересовању ни мали Михаило неће одолети лепоти и љубави коју рађа жупско виногорје.

Извор: Агробизнис магазин

0 коментар
2

Srodni tekstovi

Оставите коментар