О малини и мукама малинара објављено је изгледа највише текстова међу темама аграрне производње у Србији.
У том мноштву нико до сада није тако зналачки, критички и поучно говорио као др Александар Лепосавић из Института за воћарство Чачак, у тексту под насловом „Малинарство као шах”, објављеном 1. фебруара у „Политици”, у рубрици Погледи. Поменуо је и Земљорадничку задругу у Ариљу и знамените људе који су засновали и развили ову профитабилну производњу на имањима земљорадника.
Надам се да похвалу аутору нећу нарушити ако ми овај приказ послужи као повод да у актуелним напорима за остваривање Националног програма за препород села скренем пажњу како и један врхунски модерни напредак производње сељака могу да злоупотребе похлепа и магична моћ профита ако се сеоска газдинства и њихова задруга не уведу и не организују у задружни производни друштвеноекономски систем. Ни ариљска задруга, која је саградила модерну хладњачу, није избегла пословну голготу пред многим умноженим организаторима, откупљивачима, хладњачарима, удружењима. Задруга је остала сама. Сви су се мешали, само ниједна задружна асоцијација (задружни савез) није покушала да окупи и удружи све задруге чији чланови производе малину (као и друге производе) с циљем да овладају целином производње и пласмана, а чији би целокупни приходи и остале користи припадали задружном чланству у целини, у складу са задружним принципима.
Распадом аграрних система задруге су остале инфериорно подређене новим фирмама, или усамљене, без међузадружне сарадње на коју их обавезује један од задружних принципа. Тако раде и нове, чак и оне које су добиле државну помоћ при оснивању и нико нема увид ни у њихов развој, ни у то да ли су се и како удружиле. Ако се Закон о задругама не измени и допуни у циљу заштите примене задружних принципа и вредности, задруге ће се и даље компромитовати и маргинализовати.
Лепо је видети како расте број задруга, немало њих и уз новчану помоћ државе, али колико их остаје само на пет оснивача и, уместо нових чланова, само са кооперантима? Јавност хвали предузимљиве појединце који сами имају своје „кооперанте” и откуп за тржиште. Нема задружног извоза, јер то могу само корпорације већег пословног обима. Тако и задругарима и „кооперантима” остаје откупна цена, а већи део зараде профитним фирмама. Нико задруге не упућује у то да „откуп” није њихов посао, него да заједно, великом понудом, постану моћне на тржишту, али не само механички збир. Не види се има ли их које се баве програмима крупне робне производње земљорадничких газдинстава и њиховим модернизовањем. Заснивање и подстицај развоја модерних газдинстава и њихово задружно удруживање могли би да буду успешан приступ оживљавању испражњених села и оживљавања територија, слично насељавању празних кућа, које већ даје резултате.
ГЗС/Политика/ Бранко Маричић, члан Националног тима за препород села
