Нису у Лијевчу баш навикли да жена буде носилац пољопривредног газдинства, али признају да на једну младу даму немају приговора. Уосталом, шта би се и могло приговорити Дијани Суботић која је са звањем магистра економије засукала рукаве, подигла засаде љешника и брендирала своју „Царску љеску“.
Заслуге за лијепе засаде у селу Крајишник код Градишке припадају и њеном супругу Мирославу с којим ради раме уз раме, али за назив бренда, признаје Дијана, нису заслужни ни једно ни друго.
„Данима смо супруг и ја смишљали како да назовемо наше љешнике и никако да смислимо. Онда је, једног дана, у сред тог разговора, наш седмогодишњи син Урош подигао поглед са својих играчака и рекао: Мама, па наши љешници су најбољи, они су краљевски! То смо мало прилагодили и сад се „Царска љеска“ продаје у Крајишкој кући у Бањалуци и Требињу и Кући Лијевча и Поткозарја“ у Градишци“, прича Дијана.
Тренутно имају 10 производа и 14 различитих паковања, јер се труде да и тај сегмент буде другачији и препознатљив, а планирају и проширење палете.
Ипак, до квалитетног производа и бренда није било тако лако стићи. Љешници су познати по томе да први род дају тек након шест-седам година, а прича – нема око њих много посла, баш и није тачна, каже Дијана.
„Најприје вам треба стрпљења, па упорне борбе са штеточинама, онда је ту и орезивање и оно што је најважније – наводњавање. Љешник без воде не може, јер му се у том случају неће развити плод“, објашњава Дијана.
А кад плод стигне, ваља га обрати, што је можда и најтежи дио посла ако немате механизацију. Нема ни радне снаге, једноставно је не можете наћи, признаје Дијана и уз осмијех каже да се онда рачуна на џокер – позови пријатеља.
„Ништа без пријатеља. Мирослав је позвао своје другаре, па се прије неколико дана код нас окупило 20 људи. И све смо успјели да оберемо“, прича Дијана и додаје да на 17 дунума земље имају 800 стабала љешника од којих је 400 у пуном роду.
Осим доброг рода, у тим љешницима има још много тога, открива Дијана.Они су лијек за душу и, упркос великом послу, нека врста одмора и уточишта.То је, уједно, и један од главних аргумената којим „побија“ све оне који су јој се чудили што као млада и образована жена копа канале за наводњавање и бакће се са резидбом и брањем. А било их је, не крије Дијана, која је, онако успут, успјела да нађе начин да „ућутка“ и највеће критичаре.
Како? Па, почела је да прави торте и колаче. Са љешником, наравно. Кад се испоставило да су одлични, кренула је и у продају својих „царских“ посластица, а однедавно и са кетерингом.
И све то код ње звучи бескрајно лако. Зато се од срца насмијала на констатацију да би било сјајно кад би и своју енергију некако могла да „упакује“ и „прода“.
Извор:https://seesrpska.com/dijana-i-miroslav-pokrenuli-carski-biznis-u-lijevcu/
