Зашто „мали“ виноградари продају засаде?

Аутор: Gdjakovic
124 посета

„Виноград на продају код Сремских Карловаца. Засађен 2012. године и у пуном је роду. На њему су засађене две сорте грожђа – совињон блан и мерло, укупно око 7.500 чокота. Има фантастичан поглед на Дунав.”

Ово је само један од новијих огласа у прилично широкој онлајн понуди винограда који се тренутно продају у Србији. Приметно је да их је највише у Војводини у околини Инђије, Зрењанина као и у Сланкаменачким виноградима…

Због чега су огласи пуни фотографија фантастичних, често врхунских засада винове лозе који се тренутно могу купити по повољним али и по папреним ценама. Ово углавном зависи од локације и тога колико је продавцу хитно да постигне договор.

Истовремено, број винарија које производе врхунско вино расте и резултати у овом сектору су све бољи. Према недавно објављеним подацима, у Србији површине под родним виноградима износе око 22.000 хектара. Број регистрованих винарија повећан је за 55 одсто. У 2016. их је било 295 а тренутно их је 457. Према недавно објављеним подацима, од 2016. године, у виноградарски регистар уписано је 1.025 нових произвођача грожђа, 4.720 виноградарских парцела и 1.163,7 хектара винограда. Од укупно произведене количине вина – 15,9 милиона литара је од домаћег грожђа, док је 13,6 милиона литара од увезене сировине, претежно из Северне Македоније.

Зашто онда неки, истина претежно мали произвођачи, одустају од овог посла?

Када погледате Србију, каже за „Политику” енолог Владан Николић, ми имамо изузетно мало земљишта под виноградима у односу на неке друге државе које су и по површинама мање од нас. – Негде око 7.800 хектара под виноградима у Србији сматрају се погодним за производњу вина. Македонија, рецимо, има близу 30.000 хектара, а Словенија око 20.000 – наводи Николић.

Према његовим речима, држава је дала сјајне подстицаје за подизање винарија капацитета до 20.000 литара. Произвођачи су новац добијали унапред, имали су покривене све трошкове. Проблем је, међутим, што већина оних који су улазили у овај посао нису из бранше, нису знали шта их чека. Очекивали су брзу зараду а ово је веома комплексан бизнис.

– Захтева пуно знања у виноградарству, технологији и касније у продаји, маркетингу. Обрт капитала је јако спор. Људи очекују да ће одмах када се појаве на тржишту почети да зарађују новац. Наравно да то није тако – објашњава наш саговорник који је и консултант у седам држава југоисточне Европе.

Други проблем је, додаје, недостатак радне снаге. Виноград поред све механизације тражи одређени мануелни рад, квалитетну радну снагу а и у том сегменту је све лошије, изузетно је тешко наћи оне који ће да раде а цене дневница иду горе. Са друге стране, наглашава, имамо невероватно високе цене земље, поготово у Војводини али и у Шумадији. У Сремским Карловцима на неким местима поједини траже од 100.000 до 150.000 евра, по хектару, што је како сматра крајње нереална цена.

Према његовим речима, када се засади виноград, први род се очекује од треће године. Од четврте он постаје функционалан, али тек од десете године виноград почиње да даје прави квалитет грожђа

– Због тога неки сада, који имају мање површине, користе прилику да продају земљиште па и винограде. То може бити један од разлога. Људи желе да уновче земљу јер цена никада није била виша – каже Николић. Напомиње да данас у винарски бизнис улазе углавном они који имају неки добар основни посао и из тог положаја су у стању да га лагодније финансирају наредних пет или десет година. Сматра да онај ко уђе у посао кроз кредите и ако је то једино што ради тешко да може да успе.

Отворен је велики број винарија, захваљујући државним подстицајима, што је свакако позитивна ствар. Али ретке су винарије и које подижу винограде. Имамо малу производњу грожђа а велики број винарија. У таквој ситуацију принуђени смо да увозимо грожђе – наводи Владан Николић.

Аутор: Ивана Алибуновић

https://www.politika.rs/scc/clanak/534865/srbija-vinogradi-prodaja

 

Srodni tekstovi

Оставите коментар