На обронцима Космаја, у селу Дубона, недалеко од Младеновца, време као да тече спорије, али живот овде никада не мирује. Док су многи напустили село у потрази за лакшом егзистенцијом, у дому породице Младеновић све је живо, вредно и пуно планова. У дворишту поређани сандуци са јабукама, мирис зрелих плодова шири се из хладњаче, а испред хладњаче нови трактор — симбол напредка, али и доказ да је труд ове породице препознат и подржан.
Газдинство Младеновић има петнаест хектара под воћем, углавном јабуке, али и брескве, кајсије, шљиве, трешње и вишње. Један део воћњака покривен је заштитном мрежом, што омогућава стабилнији род и бољи квалитет. Све је под системом за наводњавање, а плодови се чувају у модерној хладњачи капацитета осам вагона. Поред ње је и мања комора за прераду — место где се од најбољих јабука свакодневно праве природни, хладно цеђени сокови без шећера и конзерванса.
Овде живе три генерације, а сваку од њих представља жена са својим регистрованим газдинством. У томе је, како кажу, највећи понос ове породице — што се рад и знање преносе с колена на колено, а свако у том ланцу има своје место и одговорност.
Млади брачни пар, Милош и Кристина Младеновић, највише времена проводи у воћњаку и преради. Он се стара о механизацији и производњи, а она о избору најбољих плодова и квалитету сока.
„Јабука је основа наше производње, али није довољно само убрати је – трудимо се да од ње направимо вредан производ. Све радимо ручно, од прања и цеђења до паковања. Сок је без шећера и конзерванса, потпуно природан, и то наши купци препознају. Кад неко проба, увек се врати по још,“ каже Кристина.
Милош, који је завршио пољопривредну школу, каже да је овогодишњи род био један од најбољих до сада. „Јабука нам је одлично родила, а управо од ње правимо сок на који смо поносни. Радимо све породично, без ангажовања радника, и трудимо се да сваки литар буде квалитетан. Ове године стигао нам је и нови трактор, купљен уз помоћ подстицаја Града Београда , што нам је знатно олакшало рад и транспорт воћа.“
Сваки део имања уређен је као да се спрема за изложбу — од складишта, где се сандуци са воћем редају по сортама, до уредног дворишта и воћњака где је све под конац. Овде се рад не завршава ни кад сунце зађе. Зими се ремонтира опрема, а лети је свака рука драгоцена. И најмлађи чланови породице помажу у берби, учећи од малих ногу да је земља најпоузданији савезник.
Током посете министра пољопривреде, шумарства и водопривреде проф. др Драгана Гламочића, домаћини су имали прилику да покажу свој труд и резултате. Министар је ову посету искористио да пошаље јасну поруку јавности – да је управо жена најчвршћи ослонац сваког домаћинства на селу. „Ако сачувамо жене на селу, сачуваћемо породицу, децу и наша села,“ поручио је министар, нагласивши да Министарство наставља да улаже у мала и породична газдинства која доприносе очувању руралне Србије.
Посети се придружила и Сузана Васић, председница градске општине Младеновац, која је подсетила да су овакви примери најбоља потврда да улагања у пољопривреду имају смисла.
„У овој кући живе три генерације жена које воде своја газдинства. То је понос за нашу општину. Захваљујући сарадњи са Министарством пољопривреде и подршци Града Београда, успели смо да побољшамо услове рада, уредимо атарске путеве и помогнемо произвођачима да лакше дођу до својих њива и воћњака. Наши пољопривредници добијају стручну подршку приликом аплицирања за подстицаје, што им омогућава да напредују и остану на селу,“ рекла је Васић, додајући да је захвална Министарству на средствима која су издвојена за уређење инфраструктуре у руралним срединама и друге видове субвенција.
Породица Младеновић већ размишља о новим корацима — проширењу прераде, изградњи дегустационог простора и брендирању својих сокова под заједничким именом „Дубонски воћњаци“. Кристина каже да се не плаше изазова, јер верују у свој производ и подршку коју добијају.
„Највећа награда је кад људи кажу да се у укусу наших сокова осећа дом и љубав,“ додаје уз осмех.
Када се посета завршила, двориште породице Младеновић поново је уроњено у мирис зрелих јабука и тишину коју ремети само зујање пчела. Та тишина није празна — она говори о раду, истрајности и вери у будућност српског села.
