Винска прича породице Пантић

Аутор: draganadpetrovic
247 посета

Виноградарско подручје Трстеника одавно је познато као једно од најбољих у Србији. У свету су били познатији као одлични калемари чији се лозни калем налази од севера Русије до Југа Америке. Управо је ту уролог, др Љубивоје Пантић својевремено подигао винарију „Стемина“ и назвао

је почетним словима имена сина Стефана и ћерке Мине.Породични виноград и кредит од Фонда за развој те 2005.године погурале су да љубав према вину и виноградима да постане и породичан посао.

Преузимајући наслеђе од преминулог оца Радослава, познати уролог др Љубивоје Пантић, одлучио је да сачува вековну виноградарску традицију ове старе трстеничке породице,коју је започео још његов прадеда Радојица. Данас су највећи део тог посла, чини се са успехом преузели најмлађи Стефан и Мина у својој малој, по свим европским стандардима опремљеној винарији у Трстенику. Пантићи годишње произведу до тридесетак хиљада литара врхунског вина и то од грожђа из својих винограда који се на више од три хектара.

„Од 2005. године, ево већ шеснаест година да кажем, да се професионално бавимо производњом вина. Наш прадеда и деда су имали производњу вина на традиционалан начин, али је наш отац то подигао на неки виши ниво и сада смо сви укључени у тај посао. Кренуло је од хобија за пријатеље

и наше потребе, а сада је прерасло у породичан бизнис.Виноградарско подручје Трстеника одавно је познато као једно од најбољих у Србији, и како примећујемо све је више винограда“ почиње причу Стефан Пантић, технолог и сувласник винарије, и додаје: Труд се исплатио.Данас се у овој породичној винарији са преко три ипо хектара винограда и уз откуп грожђа произведе око 30.000 литара вина. Добра вина су брзо вратила кредит, а зарада нам омогућава и лагано ширење поседа, и свако у породици осим што је добио своје вино има своје задужење.

„Винарија ступа на тржиште са четири етикете. Сама винарија носи име „Стемина“ с обзиром да сам ја Стефан, моја сестра Мина , дошло је до склапања и игре речи од почетних слова наших имена. Пошто се ми презивамо Пантић надимак мог оца је Панта мада и мене тако зову једно вино је добило управо име „ Panta Rei “ један леп шардоне. „ Rose Minna “ је добило назив по сестри пино ноар и то је наше прво вино по коме смо и постали препознатљиви по производњи вина.

„ Stephanos “ кабарнет совињон је црвено вино названо по мени и најскупље наше вино и најстаријих вина тренутно на тржишту.

Илустрација: Стефан Пантић технолог и сувласник винарије

Данас се у овој породичној винарији са преко три хектара винограда и уз откуп грожђа произведе око 30.000 бутељки вина. Свако од ових вина има и своје специфичности тако да смо сазнали да је розе јаче вино али женствених карактеристика а да је ,,Драга,, своју шансу чекала пуних десет година.

,, Розе је на укусу женствен, има све карактеристике женског вина, али јачина алкохола је баш мушка. Црвено вино “Драга“,потиче из 2008. године и познато је као “први српски amarone “ односно вино од просушених бобица с концентрованим шећерима. Настало је стицајем околности

природним сушењем грожђа обраним тек у новембру,а одлежало у барику читаве три године, шест пута дуже него што вина иначе стоје пре флаширања.Затим је одстојало једну годину у цистерни, и још пет у флашама пре него што је кренуло ка непцима платежних купаца.Ово вино је по много

чему јединствено за српске услове, па већ и самим тим што се премијерно појавио тек после десет година од бербе! Мој фаворит је наравно моје вино, заправо ја више преферирам црвена вина, па је можда и због тога“ открива занимљивости наш саговорник.Стефан, по струци технолог задужен је за технолошке процесе у самој винарији али и у винограду, док је сестра Мина махер

за маркетинг и дистрибуцију вина. Родитељи сада имају мало лакша задужењакада их посете туристи, нови купци или знатижељници, јер ваља тај свет угостити на прави начин.

Илустрација: Пантићи планирају да шире засаде винограда

Дакле цела породица је ангажована, приде још неколицина радника током обраде, резидбе и бербе у винограду, на сезонским пословима.Амбиције никада нису биле у великим цифрама већ у

задовољству и квалитету мале породичне винарије, али је зато циљ био вратити винарију на извориште у склопу винограда и поставити је на мапу винског туризма.Даља наша посета

се одвија управо у винограду где видимо радове на изградњи винарије.

,,Ми смо 2020. године конкурисали за субвенције Министарства пољопривреде, када је први пут и расписан Јавни конкурс за изградњу винарије, првенствено производње, али и дегустационе сале. Средства смо добилили и онда смо кренули у ову изградњу, што сматрамо једним новим искораком у овом нашем послу. Будући да постојимо од 2005.године наши планови су били да негде објединимо ту причу у самом винограду. Те 2005.године ми смо били тридесет друга регистрована винарија у Србији, док је данас према подацима министрства тај број око 500.Тако да се

из тога види да је тај посао почео да се развија, што је мени нарочито драго, јер сматрам да је наша земља, земља вина.Све ово говори, да Србија треба да своја вина позиционира

на винској мапи света, имајући у виду да је данас тај облик туризма јако цењен у светским оквирима.Осим што је вински туризам све популарнији, мишљења сам да Србија заиста

географски, културолошки и историјски има шта да покаже.Надамо се да ћемо у наредној берби, можда и нешто раније имати спремљен објекат који ће моћи да прими и услужи прве туристе. Овај видиковац ће уз гостопримство, вина и храну надамо се удовољити поштоваоцима вина и природе.

Морам да додам да је Централна Србија пуна лепота и несвакидашњих изненађења и жао ми је што је некако била запостављена у смислу промоције и негде чини ми се да је тај моменат експанзије туризма на овим просторима дошао-каже Мина Аврамовић, власница винарије „Стемина“.

 Винарија као што смо рекли ступа на тржиште са четири етикете и постаје добро позната целој Европи, добитница је многобројних признања, што је отворило врата за пласман

робе и на инострана тржишта у Кину, Европску унију и окружење.,,Ми смо мала винарија али смо успели да изађемо на многа тржишта. Истина то су мале количине али за нас значајне,посебно ако се има у виду да говоримо о премиум винима.Извозили смо претходних година у Кину, Немачку,од прошле године кренуо је извоз и у Норвешку. Кренуо је и добар маркетинг што је омогућило да се све више сазнаје о српским винима у свету. Разлог томе је да наша вина, мислим генерално

за Србију имају одличан квалитет и освајају често награде.Нећу бити скромна, већ поносна да смо се и ми уписали на тој листи међународно и медаљом признати. Наиме, септембра

2020. године, на најпрестижнијем светском такмичењу вина у Лондону ,, Decanter Wine Awards,, винарија Стемина добија две награде, за „ Panta Rei “ ,берба 2018. добија 89 поена и

бронзану медаљу, док премијум вино „Драга“, берба 2008. У категорији вина ограничене серије, са освојених 94 поена добија сребрну медаљу. Што је заиста огроман успех за једну

овако малу винарију, поготову за премиум вино ,,Драга,,у невероватно јакој конкуренцији“ поносно наставља Мина.

Илустрација: Винарија „Стемина“ годишње произведе око 30.000 флаша првокласног вина

Виногради се простиру на сунчаним брежуљцима на левој обали Западне Мораве, надомак Трстеника и царске Љубостиње. У овом моменту,трстеничка општина има највише хектара винограда под врхунским светским сортама у целој Србији, али су планови проширења винограда

поверени домаћим аутотхоним сортама.

„У старту смо се, на препоруку технолога, одлучили за интернационалне сорте, а то опредељење су нам потврдили и наши купци, који вина извозе за Шангај и Немачку или Швајцарску, где сви траже оно познато. Кинези бело вино нису желели ни да пробају, као ни розе, а и Руси пију само

црвена вина.Виноград се ширио засадима шардонеа, калифорнијског и јужноафричког клона, па мерлоа, и на крају сорте kaberne frank i kaberne sovinjon. У плану је да засадимо још један

хектар винограда где ћемо садити наше аутотхоне сорте и то тамјанику и прокупац. Нама је иначе као што видите,овде велики нагиб терена, због чега смо морали да радимо

серпентине и пут како би уопште могли да градимо винарију на овој позицији изнад винограда.Али је зато поглед непроценљив. На крају се намећу питања које вино је натеже произвести

и како је радити у условима пандемије. Стефан појашњава технолошки, да је бело вино, али и росе теже направити.Црвено је, како каже, лакше произвести, међутим за црвено вино је потребно време, јер црвено вино мора извесно време да одлежи у бурету, затим у боци, па тек онда излази на тржиште.

,,Од белих вина радимо искључиво шардоне, а розе правимо по технологији белих вина и само од пино ноара. Розе је обично младо и лако вино, али наши купци кажу за наш розе да је “мушки“ по укусу и количини алкохола.У производњи црвених вина “Стамина“ се разликује од доброг дела

српских винарија, јер користи технику деластаж, односно вишеструко враћање винског сока кроз комину. Код црвених вина користе и барик храстову бурад, док бела “леже” у изотанковима од инокса“.

,,У суштини није било лако. Када је кренула пандемија добар део ресторана није радио, продаја је била ограничена. Славља су такође била готово минимална.У овој години ситација је била нешто повољнија, мада смо ми винарија која је више ослоњена на винотеке. Винотеке су јако процветале

у време пандемије јер су људи седели кући, чак су и своје значајне датуме обележавали само у кругу породице, тако да су имали жељу да пробају и нешто потпуно ново, тако да рецимо према неким подацима скочила је продаја премиум вина“ заључује својом изјавом нашу посету Мина.

Биће ово добра прича за њих, али и за будућа поколења. Сета на детињство изроди идеје које можемо преточити у озбиљну и лепу причу.Колико је било тешка најбоље знају наши домаћини,али су признања и задовољни купци препреке оставили у прошлости, исписујући ново поглавље

породице Пантић који то свакако заслужују. Поглед који пуца са врха винарије на Мораву и околину вредан је био сваког њиховог труда и наше посете.

Извор: Агробизнис магазин

Srodni tekstovi

Оставите коментар