Све је веће интересовање грађана за узгој и садњу аутохтоног, често и заборављеног воћа на нашим просторима, а међу њима је и мушмула, стара воћка која се данас све рјеђе сади и конзумира.Према ријечима Адиса Зукића, власника расадника и узгајивача аутохтоних врста воћа, у протеклом периоду распродао је све саднице мушмула које је посједовао.
„Не знам шта је томе допринијело, али велики број грађана долази и жели да купи саднице ове воћке. Њу је најбоље садити у јесен, а оно што је карактеристично за њу јесте да је то веома отпорна врста воћа, не захтијева прскање, употребу хемијских препарата, нити било какав посебан третман“, каже Зукић.
Према његовим ријечима, значајно је порасло интересовање и за друге домаће сорте воћака.
„Људи су се освијестили, па се све више одлучују да засаде домаћу калатушу, црну крушку, јабуку петровку, ашламу бјелицу или шљиву савку. Често волим рећи пријатељима и познаницима да, уколико желе јести здраво воће, засаде властити воћњак. Мислим да свако домаћинство, уколико постоје услови, треба да узгаја воће, а ја препоручујем наше домаће сорте“, истиче Зукић. Како каже, због увозних лобија и неселективне политике многе домаће сорте воћа биле су пред нестанком, а међу њима је и мушмула.
Илустрација: Мушмула се сади у јесен, отпорна је и не треба јој прскање
Иначе, средина јесени је годишње доба када доспијевају и зрију плодови ове старе воћке, која се данас може пронаћи тек понегђе.
Сански књижевник и публициста Амир Талић посједује неколико стабала, те објашњава како су њени плодови округласти и личе на издужену јабуку са спљоштеним врхом.
„Кора им је кожаста и кестењасте боје, а када се беру, плодови су тврди и треба неко вријеме да одстоје. Тек када угњиле, сочни су и укусни за јело, попут крушке црнице“, објашњава Талић.
Каже како се ради о листопадном грму који нарасте до висине од пет метара и може живјети око педесетак година, док се са једног стабла може убрати око двадесетак килограма плодова. Стабло мушмуле има декоративну вриједност, а посебно је лијепо у прољеће када цвјета ружичасто-бијелим цвјетовима.
„Занимљиво је да се ради о врло родној биљци и сваке године уберемо велике количине плодова. Нешто подијелимо родбини и пријатељима, дио оставимо за сопствену употребу, а због тога што плодови садрже доста пектина и шећера, нешто заврши у пекмезу, који је нарочито укусан“, каже Талић.
Мушмула је у протеклом периоду била прилично занемарена, иако се ради о воћки која без проблема расте и опстаје у нашем поднебљу. Конкретно, на подручју Унско-санског кантона нема никога ко се бави плантажним узгојем овог воћа.
Илустрација: Мушмула је позната и по лековитим својствима
Плодови мушмуле су богати витаминима и минералима, а за лијечење се не користи само њен плод, него и коштице, лишће, цвјетови и кора дрвета. Мушмула потиче с подручја сјеверног Ирана и простора Каспијског језера, а на подручје Европе проширила се с грчким освајањима. Посебно је била популарна у средњем вијеку, када се у значајној мјери узгајала и конзумирала, а данас се све више препознају и цијене њена љековита својства.
Извор: https://www.nezavisne.com/ekonomija/agrar/Gradjani-sve-vise-traze-musmulu-zaboravljeno-voce/744265
ФОТО: Pixabay