Зашто је Србија на светском дну у наводњавању?

244

Док већина српских пољопривредника гледа у небо и нада се киши и сунцу, на једној шумадијској парцели капље из цеви.

„Без система за наводњавање, моји засади јагода не би могли да опстану.

„Осим за заливање, систем кап по кап користим за прехрану биљака и заштиту“, прича Горан Ђаковић, агроекономиста који производи јагоде у селу Стојник, надомак Београда.

Док се у свету наводњава више од 17 одсто обрадивих површина, у Србији је, према званичним подацима, тај проценат десет пута мањи – тек нешто више од 1,4 одсто.

У земљи у којој се обрађује 4,1 милион хектара земљишта, под системима за наводњавање је свега 47.579 хектар.

„За само деценију, због суша у пољопривреди је изгубљено 7,5 милијарди долара.

„Србија је на дну светске лествице када је реч о наводњавању“, објашњава агроаналитичар Бранислав Гулан за ББЦ на српском.

Није само наводњавање мука српских пољопривредника, говори Гулан, већ и недостатак природног ђубрива.

„Чак и да се изграде нови системи за наводњавање, који свакако недостају, уколико нема стајског ђубрива да чини то земљиште плодним, Војводина би могла већ за пола века да постане пустиња по приносима.

„Ниво хумуса, плодног дела земљишта, је око два одсто, што је на граници оптималног“, упозорава Гулан.

У систему кап по кап, кроз дугачко гумено црево, које се поставља уз биљку, осим воде, може да иде и храна за биљке, ђубриво и потребна заштита.

Илустрација: Јагоде из Стојника

Кап по кап до доброг рода

Да би се у савременој пољопривреди постигли добри резултати, наводњавање је неопходно.

„Трошим дневно више од 10.000 литара воде и да бих обезбедио ту количину, морам да имам бунар.

„Та вода мора бити доброг квалитета и погодна за наводњавање“, објашњава Ђаковић.

Ко нема бунар, мора да користи систем канала, а њих нема много.

„Мале баште, које имају систем кап по кап, ако немају бунар, тешко да било шта могу да користе, јер је лети углавном забрањена употреба пијаће воде за наводњавање“, каже.

Јагоде се, описује „гаје на фолијама које помажу у контроли корова и одржавању топлоте у почетним фазама у пролеће“.

„Таква биљка не добија довољно воде и мора да се свакодневно залива кроз систем кап по кап“, каже воћар.

Сви системи могу да се контролишу дигитално, тако што се подешавају на рачунару и активирају уз помоћ апликације на мобилном телефону.

Илустрација: И цвећу у пластенику је неопходно довољно воде

И кале воле воду

Рада Драгојловић из Долова, села недалеко од Панчева, гаји цвеће у два пластеника.

„Имам кале и лизијантус, врсту руже, али ништа од тога не би могло да немам систем за наводњавање.

„Прве године смо заливали ручно, али то није имало никаквог смисла и пола цвећа је пропало, нешто је иструлило, нешто се осушило“, говори она.

Поставили су системе за наводњавање, јер им се ова метода највише исплатила.

Априлско сунце упекло је у пластенике, па је у њима температура готово летња.

Земља се брзо суши и пуца, а Драгојловић објашњава да кале много воле воду и влагу и прија им када су натопљене.

Њихов систем за наводњавање је прикључен на дворишну чесму, што и није јефтино, али како немају бунар, то је једини начин да пластеник не буде сув.

„Надам се само да ћемо успети следеће године да ископамо и направимо бунар, то би нам много значило због уштеде“, нада се Драгојловић.

Илустрација: Системи за наводњавање, колико год да су корисни за земљу и биљке. могу да спирају тло па је неопходно и редовно ђубрење

Наводњавање тражи ђубрење
Али вода није довољна да се реши проблем суве земље, већ је потребно и стајско ђубриво – стајник.

Када га нема, системи за наводњавање, колико год да су корисни за земљу и биљке, могу само да спирају тло, што значи да од плодне црнице остаје испошћена њива, каже Гулан.

„На већини њива у Србији не користи се стајњак као органско ђубриво, већ се баца минерално гнојиво“, а разлог је брзо опадање сточног фонда – у претходне три деценије по стопи од два до три одсто годишње, упозорава он.

Да је стоке све мање у Србији, а самим тим и стајског ђубрива, показује и званична статистика.

Прошле, 2023. године, било је 9,3 одсто мање говеда у односу на 2022, показују подаци Републичког завода за статистику.

Канал Дунав-Тиса-Дунав
Управљање водама једно је од основних мерила цивилизације и зато не чуди што је Аустроугарској монархији, чији је део била и Војводина 1791. године, требало само десет дана да одобри план о спајању Дунава са Тисом каналом дугачким 100 километара, подсећа агроаналитичар Гулан.

„Инжењер Јожеф Киша осмислио је да канал скрати водени пут између тих река за 260 километара, али пре свега, да оцеди плодну бачку земљу.

Канал Дунав-Тиса-Дунав почео је да се гради 1793. а пуштен је у рад 1802. године, и „био је највећи грађевински захват у Југоисточној Европи“ тог доба.

Проћи ће близу век и по да „на њему буде 1947. зачета идеја о умрежавању читаве војвођанске равнице“, прича Гулан.

Укупна дужина каналске мреже која повезује токове река Дунав и Тиса кроз Војводину је 960 километара, наводи се на сајту предузећа „Воде Војводине“.

У изградњи је учествовало 400 инжењера, а канал познатији као ДТД представља, између осталог, систем за одводњавање унутрашњих вода, наводњавање, одбрану од поплава и снабдевање водом.

Овај водени пут има и претечу, Велики бачки канал, грађен између 1793. и 1801. године.

„Радови на опоравку Великог бачког канала започети су крајем 2021. године, како би се омогућио двоструко већи проток воде.

„Самим тим, биће и ефикасније одводњавање пољопривредног земљишта“, каже Гулан.

Илустрација: Србија одваја део новца и из државне касе за набавку опреме и системе за наводњавање

Наводњавање из Фонда Абу Даби споро тече
У Војводини се из кредита Фонда Абу Даби финансира 30 пројеката за наводњавање, у вредности око 62 милиона евра, преноси Радио телевизија Војводине.

Пројекат укључује и сређивање 24.000 хектара пољопривредног земљишта, али и изградњу пумпних станица, канала и опрему за наводњавање, наведено је на сајту Фонда.

Гулан међутим, каже да је „питање шта је држава урадила од свих обећања и изградње система од пара из Фонда Абу Даби.“

„Моје мишљење је – ништа велико“, оцењује он.

Из Министарства пољопривреде Србије ББЦ на српском није добио одговоре на питања о изградњи система за наводњавање из овог Фонда.

Србија одваја део новца и из државне касе за набавку опреме и системе за наводњавање.

„У зависности од квалитета опреме и расположивости воде, систем за наводњавање може да кошта 2.000 па и више од 15.000 евра за хектар земље“, каже Ђаковић.

Улагања се исплате, јер постоје подстицаји које може да користи регистровано пољопривредно газдинство, указује он.

„Конкурисао сам и Министарство пољопривреде је одобрило поврат дела уложеног новца за систем кап по кап, који имам у засаду јагода.

„Држава враћа до 50 одсто од вредности инвестиције“, говори Ђаковић.

Извор:https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-68369049