Последњих година амброзија (лат. Ambrosia artemisiofolia) је избила у врх најопаснијих коровских биљака која прави проблеме људима који су склони алергијама, али и пољопривредницима. Веровали или не, уочено је да алергију на амброзију имају и домаће животиње. Спада у род инвазивних корова, а у народу је позната и под именима лимунџик, опаш, парложна трава, пеленаста амброзија, американка и фазануша.
Стигла бродовима
Амброзија води порекло из Северне Америке, а у Европу је стигла, како се верује, бродовима у 19 веку и од тада се незадрживо шири. Данас је више има на старом континенту него у Америци. У Србији је амброзија први пут примећена 1953. у Сремским Карловцима, Петроварадину и Новом Саду. Сматра се да је доспела из Румуније бродовима који су саобраћали Дунавом. Међутим, последњих тридесетак година њено ширење је уочљиво и у јужним деловима Србије. Има је у долинама Велике и Јужне Мораве, у Сићевачкој клисури, поред Пећке бистрице на Косову и Метохији, а местимично и у јужном Подрињу.
Илустрација: Амброзија се лако и брзо шири, а ослобађа полен који изазива алергије/ ФОТО: Pixabay
Амброзија расте на запуштеним површинама, поред путева, воли отворен и осунчан простор, прилагођава се свакој врсти земљишта. Као коров јавља се у свим усевима, воћњацима, виноградима, повртњацима, баштама и тада представља озбиљан проблем пољопривредницима, јер је ову биљку тешко искоренити. Разлог за то што само једна биљка може произвести више од 150.000 зрна која се уз помоћ ветра могу распршити на површину од више квадратних километара. Зрно задржава клијавост и до 40 година!
Амброзија је једногодишња биљка која расте у висину од 20 сантиметара до два метра. Корен је вретенаст, стабло усправно, разгранато са листовима јајоликог облика, посутим длачицама, јако изрезаним и са уским режњевима. Листови су најчешће наспрамни, тамнозелени са горње и сивозелени са доње стране. Главице су једнополне. Мушке главице су полулоптасте, са кратким дршкама, у густим терминалним класастим цвастима, док се женске главице налазе испод мушких у пазуху горњих листова. Плод је затворен са очврслим инволукрумом. У природи је нико не једе због горког укуса. Цветови су скупљени у дуге гроздасте цвасти на врху стабала и грана, жућкасте боје. Ниче од средине априла, а цвета у касно лето и јесен, од средине јула до првих јесењих мразева.
Штетна по усеве
Када се запати у њивама амброзија прави велике главобоље пољопривредницима, јер због своје инвазивне природе наноси огромну штету усевима. Најопаснија је када се појави у усеву кукуруза, сунцокрета, соје, шећерне репе, као и у усевима стрних жита ређег склопа. Највећи проблем пољопривредника у борби са овим коровом је како га уништити. Сматра се да је потребан период од пет година перманентног сузбијања амброзије да би се добили видљиви ефекти на једном терену. Да би се искоренила амброзија користе се агротехничке, механичке, хемијске и биолошке мере. Како најефикаснији начин показало се маханичко сузбијање, односно чупање комплетне биљке са кореном из земље. Биљку не смемо да чупамо голим рукама већ искључиво у рукавицама јер може да делује штетно и преко коже.
Илустрација: Амброзија је врло опасна кад се запати у усевима
Уколико је амброзија захватила већу површину препоручује се кошење на висину испод пет сантиметара. Међутим, ту настаје проблем што се након кошења биљка брзо регенерише поново улази у фазу цветања за двадесетак дана. Зато је за ефикасно сузбијање треба косити сваке треће недеље. На овај начин се онемогућава формирање и емитовање полена и стварање новог семена. На пољопривредним површинама за уништавање амброзије се користи комбинација агротехничких мера и хербицида. Хемијско сузбијање, саветују стручњаци, треба се спровести под контролом дипломираних инжењера пољопривреде за заштиту биља. Наиме, треба одабрати прави хербицид који ће утицати на коров, а да при томе не уништи и усеве. Уколико хербициди не помогну, онда је набоље биљку уклонити механичким путем, односно чупањем.
Извор: Агробизнис магазин
