Пољопривредне саветодавне службе развиле су се из неопходности напретка пољопривредне делатности у погледу њеног квантитета и квалитета, њеног иновирања и усмеравања пољопривредне делатности у правцу пожељном за ширу друштвену заједницу. У складу са таквим потребама, оне су најпре организоване у оквиру разних државних институција. Међутим, глобални трендови развоја
тржишне привреде, инсистирање на приватној својини као доминантном облику власничких односа у свету, од стране економски најснажнијих земаља света, постепено намеће и условно “малим” земљама трендове приватизације у свим сферама привредне делатности, па тако и у области саветодавства у пољоприведи. Са овог становишта, знање које пољопривредни саветодавци пружају пољопривредним
произвођачима посматра се као вид интелектуалне својине – робе, која се размењује између пословних партнера које представљају пољопривредни саветодавац, и произвођачи која треба да има своју цену на тржишту. Учешће већег броја понуђача ове услуге требало би да смањи њену цену, а
постепано повлачење државе из улоге покровитеља ове врсте услуге, условило је да се временом развију разноврсни видови организације, а самим тим и финансирања служби које се баве
пружањем ових услуга. Дакле, у свету је тренутно на снази плурализам, вршења и финансирања услуга саветодавства у пољопривреди.
У Републици Србији, саветодавне и стручне службе су и даље организоване и финансиране од стране државе. Новчана издвајања за њихове потребе се постепено повећавају, као и број саветодаваца који је ангажован на обављању ових послова. Имајући у виду уситњеност поседа, и недостатак економске снаге пољопривредних произвођача, као и значај пољопривреде за економију Републике Србије,
може се очекивати да ће и убудуће доминантно место у пољопривредном саветодавству заузимати државна пољопривредна Саветодавна служба, уз постепено формирање и раст броја приватних саветодавних служби. У последњих неколико година периодично се јавља питање будућих праваца развоја и начина функционисања пољопривредне саветодавне службе. Управо стога што се
сама пољопривреда и за њу везана саветодавна служба не могу посматрати одвојено у односу на тенденције у кретању остатка економије и привреде. У развијеним економијама Запада, у којима традиционално доминира приватна својина, тренд приватизације саветодавних служби започео је 1980-их и 1990-их година, тако да су се неке од њих до данашњих дана развиле у снажне консултантске куће које своје саветодавне услуге пружају ван граница домицилних земаља.
Глобални тренд приватизације државнесвојине у Републици Србији започео је након 2000.године. Од тада, приватизована су бројна индустријска предузећа, као и водећи гигантииз области агроиндустрије. У таквом општем тренду приватизације, било је само питање времена када ће се поставити питање приватизације пољопривредних саветодавних служби. Данас у Србији заиста и постоје две приватне саветодавне службе, али су оне ипак инкорпориране у систем саветодавства
под окриљем Министраства пољопривреде, и обављају идентичне послове као и преостале 32 ПССС, које су и даље у власништву државе.
Као један од главних разлога у прилог приватизацији саветодавних служби, истиче се неефикасност јавних саветодавних служби у погледу трошкова. У том смислу може се говорити једино уколико квалитет и обим посла који оне обављају није у довољној мери квалитетан да оправда улагања
државе у њих. Ресорно Министарство сваке године објављује програм рада за саветодавне службе са 10-20 различитих врста послова, који су различито бодовани у зависности од њихове сложености, потребног времена за њихово обављање, значаја за ширу заједницу итд. Унутар сваке од тих
врста послова, саветодавци могу да се определе за одређени број активности у зависности од својих афинитета, али уз поштовање минималног и максимално дозвољеног броја активности за сваку врсту посла, како би сви прописани послови заиста и били заступљени у њиховом саветодавном
раду. Овлашћена организација за контролу, која има функцију републичке саветодавне службе, Институт за примену науке у пољопривреди, редовно, једном квартално, спроводи контролу редовности обављања ових послова на терену. Јасно је да је овде реч пре свега о квантитету, а мање о
квалитету посла који обављају саветодавци. Међутим, питање квалитета обављања саветодавног рада је доста сложено и веома је тешко за пецизно утврђивање. Разлог томе је сама природа пољопривредне производње која се одвија у дужем временском период уз спор обрт капиталаи уз пресудан
утицај природних чинилаца. Ове чињенице се морају имати у виду управо када се говори негативно о ефикасности јавних саветодавних службии у прилог њиховој приватизацији.
Период деведесетих година прошлог века донео је велике промене на светској економској и политичкој сцени, и док су многе земље у таквим условима профитирале, Република Србија је исцрпљивана економским санкцијама, оптерећена тежином ратова на простору бивше Савезна државе, а крајем деценије и разорена бомбардовањем од стране НАТО пакта, којим су пре свега били погођени индустријски и инфраструктурни капацитети. Према подацима Привредне коморе Србије, укупна површина пољопривредног земљишта износи око 3,86 милиона хектара, уз преко 630.000 пољопривредних газдинстава. Таква пољопривреда има учешће у друштвеном бруто производу од
8,3% у 2012. години . О таквој пољопривреди на терену у име државе бригу води укупно око 250 саветодаваца. Поређења ради, пољопривредна површина у Републици Словенији је
неколико пута мања него у Републици Србији, а укупан број саветодаваца је вишеструко већи.
Пољопривредне факултете, и више школе у Републици Србији сваке године заврши знатно већи број високообразованих инжењера и мастера у односу на понуду послова у струци. Имајући у виду све значај пољопривреде и развојне потенцијале које ова грана поседује, једино је логично то да будуће функционисање поољопривреде не сме бити препуштено стихијским кретањма, већ захтева пуну пажњу и константно присуство државе у овој области. У том смислу јавне и државно финансиране саветодавне службе представљају продужену руку државе на терену,која у непосредном контакту са пољопривредним произвођачима утиче на квалитативно и квантитативно унапређење резултата пољопривредне делатности. Томе у прилог иде и чињеница да пољопривредни произвођачи ове савете добијају бесплатно, с обзиром да је држава финансијер саветодавних служби. Међутим, имајући у виду све већу заступљеност приватног капитала, уз знатан вишак незапослених инжењера пољопривреде на бироу рада, може се очекивати да ће се у будућности један део незапослених кадрова одлучити
за оснивање приватних саветодавних служби, односно конслутантских фирми у области пољопривреде. Држава не треба да се одрекне услуга сопствених саветодавних служби, чак шта више, једино је логично да их подржи и још више својих ресурса посвети унапређењу услова њиховог рада.Истовремено, она утиче на стварање здраве конкуренције кроз Закон о обављању саветодавних и
стручних послова у области пољопривреде, који дозвољава да те послове под одређеним условима обављају и приватна лица. Проблем уситњености и недовољне економске снаге индивидуалних пољопривредних произвођача за сада делује као ограничавајући фактор развоја ових услуга у
приватном сектору. У коначном исходу, конкуренција јавних и приватних саветодавних служби довешће до неопходног сталног професионалног усавршавања свих саветодаваца, а самим тими до пораста квалитета њихових услуга. Већи број пољопривредних произвођача биће у прилици да сарађује са квалификованим стручањацима, што је преко потребно с обзиром на велики број пољопривредних газдинстава у Републици Србији. Временом, профилисаће се квалитетни
саветодавци, а добар део пољопривредних произвођача који економски ојачају биће спремни да добар савет и плате.
Извор: Агробизнис магазин
