Шта српски сточари могу да науче од Француза?

Аутор: draganadpetrovic
178 посета

У намери да подстакне потрошњу домаћег меса, Француска је одлучила да грађанима на увид стави и то шта једу када у ресторану наруче било шта од меса. Зашто је Србија као увозник меса још далеко од тога да на сличан начин подстакне свог произвођача? Саговорници Спутњика су скептични да ће се по том питању нешто ускоро променити.
Министарство пољопривреде Француске је ових дана најавило да ће од 1. марта ресторани који послужују јела од пилетине, свињетине и јагњетине морати госту да дају на увид где је стока чије месо једу узгајана и заклана, да ли је месо свеже или је било замрзнуто, односно лежало у фрижидеру…
Та правила су до сада важила за означавање меса приликом продаје у супермаркетима и месарама. Када је у питању говедина, та пракса у ресторанима важи још од 2002. године.
Нова уредба, како је објашњено, одговор је на повећан интерес потрошача за порекло хране, али је и усмерена на стварање притиска за повећање потрошње домаћег меса, посебно у школским трпезаријама, где је само половина послуженог меса са француских фарми.
Да знамо шта једемо
Иако је ЕУ јединствено тржиште на коме нису дозвољене акције типа — купујмо домаће, Француска је и до сада успевала да нађе начин да код домаћег становништва утиче на то да купују француске производе, па тако и подстичу домаћу производњу.

Илустрација: Србија је увек била позната по производњи меса

Србија која је увек била позната по производњи меса, а свиње извозила још почетком 19.века, у 21. је постала увозник, при чему купац најчешће мало зна о месу које конзумира.Секретар Удружења за сточарство у Привредној комори Србије (ПКС) Ненад Будимовић, за Спутњик каже да трговински ланци код нас имају ту врсту означавања код упакованог свежег меса — ко је произвођач, када је заклано, када је упаковано, до када је рок трајања. Код прерађевина је већ друга прича. Не пише ни када је и где заклано, ни колико је месо стајало замрзнуто, па употребљено.


Недовољно информација
Када, пак, уђемо у месаре, такву информацију као у супермаркетима не добијемо, иако би, каже Будимовић, могли да је тражимо, јер би и месаре на пултовима морале да имају декларацију са истим подацима о свежем месу.
На питање да ли таква мера какву сада уводе у Француској може да подстакне потрошњу, па и производњу домаћег меса и има ли шансе да и код нас нешто тако заживи, он је прилично скептичан.
„Ми нисмо искористили ни предност што своје животиње хранимо генетски немодификованом храном, па да кажемо ово — није ГМО — и да човек за свој новац бира шта ће и како ће, а камоли нешто више. Ми званично не смемо да имамо ништа од ГМО производа, а увозимо месо од животиња које су храњене ГМО сојом“, каже наш саговорник.
Он напомиње да су се у ПКС борили и предлагали да се приликом увоза свињског меса, на пример, пошто га највише увозимо, поред друге документације приложи и она да месо потиче од животиња које нису храњене ГМО.

Илустрација: Сланина од мангулице је изузетно здрава

Зашто не обележавамо ГМО
Такву одлуку може да донесе само држава. На питање да ли је тај увознички лоби, којима одговара увоз јефтинијег меса из ЕУ, заиста толико јак да такве ствари не могу да се промене, Будимовић каже да ми дефинитивно не производимо довољно свињског меса, онолико колико нам је потребно.
Око 10 одсто морамо да увеземо и када већ увозимо, требало би, додаје он, да се води рачуна шта и како увозимо и једна од ознака на увезеном месу би могла да буде и она НЕ ГМО.Подстрек произвођачима
Он је сагласан са констатацијом да би, ако бисмо увозили месо са ознаком без ГМО, које би свакако било скупље него оно које сада купујемо, то био подстрек и домаћим произвођачима да појачају производњу и да тај увоз сведемо на најмању меру или елиминишемо.Професор Пољопривредног факултета у Новом Саду, стручњак за сточарство др Витомир Видовић већи је песимиста.
По његовом мишљењу, потрајаће док ми не покушамо да уредимо наше тржиште и подстакнемо домаћег произвођача.
„А то може да се промени преко ноћи. Европа има те стандарде. Да смо чланица ЕУ, то би морало да буде тако. Пошто нисмо, онда се ломе копља на нама као земљи увознику и онда једемо храну какву једемо“, каже он за Спутњик.

Илустрација: Домаће кобасице од домаћег меса су без премца

Плаћају и потрошачи и произвођачи
Увоз јефтиног меса често непровереног квалитета је, како истиче, у интересу кланичара, увозника, трговаца, оних који ће на томе профитирати. А то на крају плате потрошачи и домаћи произвођачи.
Видовић подсећа да смо прошле године увезли свињског меса за 200 милиона евра, да је због неисплативости производње заклано 200.000 крмача, што значи да је 150.000 људи на селу, практично, остало без посла.
Зато истиче да потпуно треба мењати стратегију развоја пољопривреде, јер се сељаку тешко пише без сопствене прерађивачке индустрије. Довести странце да на конто наше сировине улажу у прерађивачку делатност и после на њој вишеструко зарађују у извозу, а да наши људи раде за плату од 45.000 динара, како каже, не решава ништа. И даље ћемо годишње да остварујемо само хиљаду евра по хектару, уместо 10-15 хиљада и да од тих пара даље улажемо у развој пољопривреде и не само ње, критичан је Видовић.

Извор: https://rs-lat.sputniknews.com/20220206/zasto-srbi-ne-mogu-kao-francuzi–tacno-da-znaju-gde-je-paslo-jagnje-koje-jedu-1133940983.html

0 коментар
0

Srodni tekstovi

Оставите коментар