Nije tajna da kvalitet hrane u Srbiji nije baš na zadovoljavajućem nivou, iako naša zemlja ima poljoprivredni kapacitet za proizvodnju vrhunskih proizvoda. Najkvalitetnije voće i povrće najčešće se izvozi, dok na srpskim pijacama i u marketima ostaje ono što nije prošlo rigorozne kontrole za inostranstvo. S druge strane u Srbiju se uvozi hrana u čiji kvalitet potrošači često sumnjaju.
Ko je odgovoran ?
Da li je ono što jedemo zdravo i ko je za to odgovoran? Odgovor na ovo pitanje zavisi od toga da li pitate proizvođača, trgovca ili potrošača. Ali, država sužava prostor za nepravilnosti, jer propise mora da usaglasi sa strogim pravilima Evropske unije, što je jedan od ključnih uslova ulaska Srbije u EU.
Da li je nešto zaista sok, ako na pakovanju piše da jeste, da li je gulaš , a ne sarma, mora da piše na deklaraciji. Na pakovanju mora sve da piše, posebno što je od 15. juna stupio na snagu novi Pravilnik o deklarisanju, označavaju i reklamiranju hrane. Proizvođači su imali godinu dana da se pripreme za nove standarde tako da sada više nema izgovora. Novi propisi omogućavaju potrošaču da tačno zna sastav proizvoda, od tačnih sastojaka koji su korišćeni pri izradi do upotrebe veštačkih boja, konzervanasa, zaslađivača, aditiva… Ukoliko postoji ijedan sastojak na koji potrošači mogu biti alergični – na primer, orasi ili kikiriki – to mora biti navedeno na deklaraciji, čak i u slučaju kada su količine veoma male.
Reč potrošača
Sami potrošači najviše sumnjaju u poreklo sirovine – da li je meso zaista dimljeno ili samo nadimljeno, domaće ili iz uvoza, da li je za proizvodnji mesnih prerađevina korišćeno sveže ili zamrznuto meso… Iz odeljenja za zaštitu potrošača koje radi pri Ministarstvu za trgovinu, turizam i telekomunikacije, kažu da Republika Srbija ima zakone kojima se osigurava da su proizvodi koje kupujete bezbedni. Mada, nijedan zakonski sistem ne može garantovati da ne postoji nikakav rizik, iako naša zemlja ima visoke standarde bezbednosti proizvoda.
Sam Zakon o bezbednosti hrane uređuje i način na koji poljoprivrednici proizvode hranu, (uključujući i to koje hemikalije koriste pri uzgoju biljaka i životinja), kako je hrana obrađena, količina veštačke boje, aditiva pa i kako se proizvod prodaje. Uvođenjem novih pravila država podiže kontrolu čime se povećava kvalitet i bezbednost proizvoda. Kvalitet mleka, recimo, do sada su ocenjivale i kontrolisale same mlekare. Međutim, od iduće godine za to će biti nadležna isključivo nacionalna laboratorija. Na ovaj način, smatraju u Ministarstvu poljoprivrede, povećava se kvalitet, ali i stvaraju uslovi za fer cene mleka, jer će
provere raditi nezavisne kontrole. Cilj nam je kontrolisanje svake faze u procesu proizvodnje svakog prehrambenog proizvoda – poručuje sekretar Udruženja za poljoprivredu pri Privrednoj komori Srbije Nenad Budimović.
Ali, slovo zakona je jedno, a realnost često nešto drugo. U Udruženju potrošača, pak smatraju da nisu problem deklaracije, već da li Srbija ima labaratorije koje mogu da provere da li, recimo, u raženom hlebu zaista ima 30 posto raženog brašna kako piše na deklaraciji. Ovakve dileme, smatraju, mogu se bar donekle rešiti nenajavljenim i češćom kontrolama, ali i strožim kaznama za proizvođače.
Falsifikovanje hrane
I dok država čini šta može, sve siromašnije stanovništvo se snalazi kako zna i ume. To vešto koriste preprodavci i falsifikatori, jer i hrana može da se falsifukuje. Kako ćete je prepoznati? Po ceni, jer je najčešće dosta jeftinija nego u prodavnicama, po mestu gde se prodaje (na ulici, katronskim tezgama i u neadekvatnim uslovima) kvalitet je često ispod standarda, a proizvod nije u orginalnoj već falsifikovanoj ambalaži. Možda ćete prilikom kupovine ovakvih proizvoda proći jeftinije, ali cena koju na kraju možete da platite često je mnogstruko veća od cene originalnog proizvoda. Zašto? Posledice konzumiranja falsifikovanih prehrambenih proizvoda mogu biti veoma teške i opasne po zdravlje, jer mogu sadržati sastojke koji nisu za ljudsku ishranu.
Izvor Agrobiznis magazin
Projekat „Šta jedemo?“ sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
