Откако је основано, средином 2017, Удружење „Шумадијска ракија” урадило је много на промоцији ракије од шљиве и подизању – како се то стручно каже – ракијске културе у Србији.
Шта ће Србима „ракијска култура”? Ех, једно је опијање, а друго је „конзумација”… Конзумира се вино, а ракија се, брате слатки, пије… Ипак модерна производња, у складу са тржишним стандардима, подразумева и одређене прописе који се морају применити у процесу производње, да би се, на крају, као и код вина, добио буке – складна комбинација мириса и укуса који се дуго памти.
Рецепт се обично чува за крај или се никоме не открива, али крити оно што је сваком Србину од давнина познато – нема смисла, сматра председник Удружења „Шумадијска ракија” Горан Мијаиловић, с намером да укаже на то колико је важно прихватити чињеницу да морамо учествовати у тржишној утакмици, било нашој, било међународној. – „Шумадијска шљивовица” је, како само име каже, ракија од шљиве, с тим да мора да садржи најмање 20 посто старе шљиве „ранке”. Осталих 80 посто је мешавина чачанских сорти – „родне” и „лепотице”, уз услов да ракија одлежи најмање 18 месеци у бурету од српског храста „китњака”, запремине или 500 или 1.000 литара – објашњава наш саговорник, наводећи да је удружење које води прво такво у Србији.
У оснивању Удружења „Шумадијска ракија”, пре четири године, учествовало је осам произвођача воћних ракија с подручја Шумадијског округа, уз асистенцију града Крагујевца и Регионалне агенције за економски развој Шумадије и Поморавља. Асоцијаца данас има 26 дестилерија, произвођача „шумадијске шљивовице”, која је 2019. године, захваљујући описаној рецептури, добила право коришћења ознаке географског порекла. – Oрганизовали смо више манифестација, три оцењивања квалитета ракија наших произвођача и два фестивала на којима уручујемо награде најбољима. Циљ удружења је унапређење квалитета и промоција „шумадијске шљивовице” као бренда с којим намеравамо да изађемо и на светско тржиште – наводи Мијаиловић, који је уједно и члан Управног одбора Савеза произвођача воћних ракија Србије са око 120 дестилерија.
Производња ракије у Србији скопчана је с традицијом, али и низом проблема које доносе модерне времена. – Већ тридесет година се бавим производњом воћних ракијa, а само под шљивом имам 12 хектара. Шта мислите колика су улагања била потребна да се све то само одржи, а камоли технолошки унапреди, уз напомене да банке не кредитирају производњу алкохолних пића. Моја ракија кошта између 1.300 и 2.500. динара, многи би рекли прескупо, али треба знати да само државна акциза стаје 200 динара по литру, да не помињем цену амбалаже коју сада тешко можете да набавите – објашњава Мијаиловић.
Посебна прича је црно тржиште које гуши регистроване произвођаче. – Према званичним подацима, у Србије се годишње легално производе 34 милиона литара ракије, а нелегално више од 60 милиона литара. Држава је законом регулисала ко може да се бави производњом ракије, али није експлицитно рекла ко не може. То је највећи проблем – упозорава Мијаиловић. „
Жута оса” Раше Пљакића одавно је у понуди „Рицових” хотела, „томовача” бившег председника Томислава Николића заузима своје место на тржишту Русије и Кине, а Удружење „Шумадијска ракија” се бори за стандардизацију „српске ракијске чаше”, која уз одговарајуће мезе треба да донесе пун угођај. – Српска ракијска чаша мора да има „стопу”, „врат” и „балон” са сужењем на врху да би се осетили сви мириси и укус, добио буке.
На стандардизацији раде стручњаци, али ће се чаша највероватније правити у иностранству, да не објашњавам због чега. Ракију је најбоље пити уз неутрални сир и пршуту, који нису много слани, а ко воли може да грицка јабуку или узме мало млека у паузама – препоручује Мијаиловић. На потезу је сада држава, каже наш саговорник, који сматра да би на међународном нивоу, по угледу на „шумадијску шљивовицу”, требало заштитити „српску шљивовицу”, како нас опет не би претекли суседи.
Извор: https://www.politika.rs/scc/clanak/496092/U-cemu-je-tajna-sumadijske-sljivovice
