Ова воћарска година од почетка је била колебљива. Искусни воћари, али и струка знали су да ће након пролећних мразева принос бити умањен, међутим стрепње са неба, не престају до краја бербе. Сезонско воће ове године знатно је скупље него лане. Међутим, воћари не остварују значајнију зараду управо због приноса који је мањи него прошле године. Ипак за обичне потрошаче пресудно је оно што добију на рафовима. Они би квалитет по пристојној цени, трговци би да се уграде, а воћари по логици ствари, да зараде. Ипак пијаце и трговине ценовно одскачу у односу на откупну цену, па су тако трешње, вишње и кајсије откупљиване на парцели за 80-150 динара , док смо их ми плаћали од 150-250 динара. Цена првих шљива била је солидна, али је са доласком лепотице, родне, ускоро и стенлеја опадајућа. Слободан Стајић, воћар из Буковице, млад момак, остао на селу и каже поред свих проблема воли свој посао и своје село.
На својих 6 хектара само под воћем у Буковици, код Краљева, Слободан Стајић гаји јабуке, шљиве, вишње, кајсије и крушке. Посла има преко целе године, а тренутно је актуелна берба и пласман шљиве. Пре десетак дана је у време наше посете испоручио касне сорте кајсије. Види се да су засади у лепој кондицији, да се улаже и како кажу стари да је као „под конац“. Очигледно је да домаћин воли ово што ради, или му доноси добит због које се вреди потрудити. Скоро све у једној парцели, што је редак случај у овим крајевима. Шаролик избор од вишње до јабуке, би по правилу требало, да економска добит надмаши улог.
Ове савршене кајсије су родиле у Буковици, што је реткост имајући у виду да је род безмало у целој Србији оштетио пролећни мраз. Укусне, сочне, крупне, рекли би чиста десетка, међутим, након почетних 250 динара колика је била цена за рану кајсију, сада нико није спреман да плати више од 100 динара.
,,Мени су ово касније сорте, на срећу нису измрзле, видите да су у квалитету, почетна цена је 100 динара. Како је кајсија мало родила ове године и колико је продају пијаца и трговине, то није нека цена. Воћарска стрепња је више усмерена ка томе шта ће бити са њом када више роди. Наредне године може бити цена 30 динара као што је била пре три године када је већина пекла ракију. Вишња се солидно плаћала 100 динара, прва раношљива 60 динара. Прошле године раношљиву и лепотицу откупљивачи су плаћали и по 100 динара. Бојим се да ће стенлеј ићи у бесцење. Онда ће она да иде у кацу, ракија опет нема неку цену. Али добро, шта буде биће. Ми да променимо ништа не можемо“ каже Слободан Стајић, воћар из Буковице.
Руско тржиште је годинама била лука спаса, али су њени бродови испловили на друге локације. Откупа има али не у том обиму. Додатни проблем су градоносни облаци који често обилазе ове крајеве. Оштећене плодове купац не жели.
,,Наш највећи проблем је тај што је нама руско тржише било једно од водећих и некако најважније. Сви се почетком сезоне надамо да наша роба оде пут Русије. Како је град закачио неколико села овде код нас, мада видимо и да је било неколико непогода, градобитно воће, неће нико. Реално тражи се само квалитет, односно прва класа као и претходних година. Наш додатни проблем је и потреба за већоом радном снагом која мора да пребира ту робу. Све у свему почетни проблем, настао градом, отвара сијсет других проблема,, појашњава Стајић
Управо чести градоносни облаци, нашег саговорника су натерали да већ годинама осигурава своје засаде што је понекада био једини извор прихода. Приходи неће бити већи и због скупље производње за минимум 20%.
“Осигуравам воће годинама. Моји су такође радили осигурање. Ко нема противградне мреже без осигурања нема шанси да изнесе годину. Пре неколико година тај новац је била сва зарада и приход са плантажа. Априлски снег и мраз су прво начели засаде а онда и два напада градоносних облака. Ово је игра на отвореном. Што се тиче рода и зараде. Шарено. Род је доста умањен, мада су цене веће од 20 до 30 одсто. Са друге стране поскупело је све: нафта, радна снага. И репроматеријал је поскупео за 30 одсто тако да ћемо бити на истом као и лане. Деривати највише однесу, ја дневно трошим 20 литара нафте. Производња цела је доста скупа, улагања су велика. Видећемо шта ће бити до краја сезоне, ја сам ипак велики оптимиста,ваљда због тога ово и радим.” објашњава Стајић који је и сам у пољопривредној струци. То му делимично олакшава посао да стечено знање и примени. И поред његовог знања хектар крушке ће морати на крчење због ервиније.
,, У четвртој години је кренула ервинија. Све што је могло и постојало то је примењено у засаду, међутим то није, то. Наредне године је сигурно вадим, јер нема неког рода, нема квалитета, стабла су закржљала. Да ли је било нешто и до садног материјала. Стварно не знам. За тај хектар под крушком конкурисао сам за субвенционисана средства и добио. Међутим уговором је било обавезујуће да се гаји минимум десет година, тако да после толико проблема са овом крушком једва чекам да је искрчим“ прича овај добар воћар.
Сума сумарум, производња на селу је просто таква, не постоји калуп по коме би радили. Некада омрзне, некада ожари. Последњих дана врућ ветар и врелих 40 целзијуса узеће свој део колача, цене такође. Неко би дигао руке од свега, Бобо не жели, мада је ипак послао поруку онима који доносе мере, јер највећи проблем већине воћара, су све скупља производња и неизвестан пласман.
,, Ма нисам се покајао. Овде сам свој на своме. Ја да путујем до Краљева или Чачка за 30 или 40 хиљада, а да дедовину оставим у корову, не пада ми на памет. Држава мислим да има неке механизме да нас мало заштити. Да се направи нека листа, да знамо неку цену и коме продајемо. Није мени проблем да радим. Имамо и стоку, али је само цена проблем. Мени и мојим колегама би највише од свега значила сигурност тржишта. Ја сад кад извадим ову крушку, не знам шата да засадим?! Овако радимо све од вишње до јабуке и где зарадимо, зарадили смо, где калирамо, калирали смо. Ја сам вишњу предавао, није била лоша цена, кајсију како се снађем. Није ми право да она код мене кошта 100 динара у првој класи, а народ је плаћа 250 у радњи, није порез у Србији 150%. Ми то воће јесенас опрскамо, окопамо, нађубримо, зимус орезујемо, прскамо од 5 до 20 пута зависи од сорте и времена, коси се трава. Док дође до бербе, ако дође то је велики посао. Кроз овај засад јабуке ја прођем трактором у години најмање 50 пута. Неко не зна ни како игледа стабло кајсије али је продаје по троструко скупљој цени. То није у реду!,, закључује Стајић.
https://www.youtube.com/channel/UC8X8MicnrUIwl9K4Gu0tJhA/videos
Обећали смо Слободану да ћемо га поново посетимо, надамо се као и он, бољим поводом. Природни услови, превасходно надморска висина су одвајкада створили одличне услове за бављење воћарством мештанима Буковице. Нажалост из године у годину овај посао је све мањи мотив за многе што због ћуди природе, али и цене која није у рангу жељене.
