Када купујете на пијаци чувајте се превара код онога што најчешће купујете

Аутор: Gdjakovic
309 посета
ЕВО КАКО НАС ВАРАЈУ НА ПИЈАЦАМА На тезгама и рафовима нам потурају „крштену“ ракију и купус са лажним пореклом
Узми, узми, прави је футошки – нуди ми продавац на пијаци купус заостао од Купусијаде, не знајући да сам одавно научена да препознам како изгледа оригинал, мањих главица, зеленијих и танких листова, због чега је врло тражен, скуп и редак, јер сав иде у Немачку. Може му се да се кити туђим перје јер ко ће га, забога, контролисати?

Слична је ситуација била и у време продаје шљива, када су нам нудили пожегаче, иако и врапци знају да су пожегаче буквално сатрте због осетљивости на шарку шљиве и да је највећи врх који могу да досегну стенлејка. Али, нема везе, наведи сорту коју сви препознају, ништа те не кошта.

Пољопривредни инспектори немају времена да провере сваку садницу, технолози могу да буду надгласани, сертификати се не проверавају, узорци се тестирају тако да и професори уздишу на то питање, а ми се с времена на време колективно обрукамо кад нам врате неки производ јер је опасан по здравље. Кад пређемо на млечне производе, ситуација се погоршава: прави кајмак одавно нико заиста није видео, осим ако лично није надгледао скидање кајмака код приватних произвођача млека, а они се већ месецима озбиљно буне због недостатка контроле над увозом млечних производа па вам се може десити и да увече сипате јогурт, а ујутру вас дочека мутна вода са талогом креча, такозваног млека у праху за индустријске потребе.

Овако изгледа квалитетан домаћи кајмак

А органско поврће? Сви су полудели за поврћем без хемије, не знајући шта органска производња уствари представља и колико је новца потребно да се ова производња уопште заснује: само за конверзију земљишта потребно је пет година, органско ђубриво је изузетно скупо, а стајског ђубрива нема, јер нема ни крава, рекао је недавно у САНУ др Жарко Илин.

Површине на којима се поврће гаји по органским принципима мале су из чисто економских разлога. Органска производња је веома скупа. Само 91 хектар у Војводини, рецимо, налази се под органским поврћем, што је три пута мање него 2010. године – рекао је др Илин.

Стиже време прехлада, требаће нам мед. Што је намирница драгоценија, то је изложенија фалсификовању, као што је случај и с медом. То се најчешће ради тако што се у мед додаје шећерни сируп. Све преваре на тржишту хране су мотивисане зарадом – рекла је недавно професорка Хемијског факултета Душанка Опсеница.

Председник Савета пчеларских организација Србије (СПОС) Родољуб Живадиновић истакао је да тај проблем посебно ескалира кад год је, због временских неприлика, година лоша, а приноси меда мали. Тада доминирају фалсификати.

Прави природни мед се или извезе или га има јако мало за домаће тржиште, и тада фалсификатори користе прилику – истакао је он, додајући да земље Европске уније строго контролишу квалитет меда, а да се ми провлачимо на савете стручњака како да сами препознамо фалсификат.

Илустрација: Саднице боровнице

Увезли саднице с раком корена

А кад смо код воћа, немојте да мислите да ни произвођачи нису жртве преваре, чак и стране.

Потребан нам је врхунски садни материјал јер без њега нема добре производње, незадовољан сам квалитетом садног материјала – рекао је пролетос професор Кесеровић, додајући да се недавно десило да је произвођач купио сертификован садни материјал из Холандије, који је био заражен раком корена и направио себи тоталну штету.

– Проблем код садног материјала је што и кад је сертификован нико не гарантује да ћете купити садницу без канцера, која, што се већ дешавало, може уништити и малињак и земљиште – додао је професор, предлажући да саднице контролише Управа за заштиту биља и наши стручњаци, а не као до сад Пољопривредно саветодавне службе, а да одговорност преузму произвођачи.

Иако смо се бусали у груди када је шљивовица проглашена за бренд и стављена на Унескову листу нематеријалног културног блага, „крштење” ракије шећером уобичајен је метод производње овог алкохолног пића, нарочито у годинама попут ове, кад подбаци род воћа, а ове године шљива је баш била лоша. О томе шта се ставља у вино могу да посведоче они алергични на сулфате, а на растућем тржишту може да се нађе свашта, па и масовно увезеног вина из Македоније и флашираног под модерним брендом с врхунским етикетама и ценом троструко већом од оног аргентинског.

Зашто то радимо? Зато што немамо довољан број инспектора, строг начин сертификације, зато што еснафска удружења нису довољно сложна… А вала и зато што је код нас преварити одавно добило значење „надмудрити”, добри ђаци су штребери, а они лоши „су се снашли”.

И. Радоичић

Извор: Дневник

Srodni tekstovi

Оставите коментар