Српски домаћини у дилеми и није им лако

Аутор: draganadpetrovic
271 посета

Прошла година је била сасвим солидна када је реч о приносу основних ратарских усева, али цене на светском тржишту су већ дуже време изузетно ниске.

Паори готово да и немају веће материјалне користи од богатог рода. Потражња светских купаца за појединим усевима је драстично смањена, па је, примера ради, веома тешко продати пшеницу или сунцокрет, мада је цена оба усева међу нижим у последњих 15 година.

Куда са пшеницом

Ситуација са пшеницом је критична. Сељаци је радо сеју с обзиром на то да има незамењиву улогу у плодореду, али веће добити од обимног узгоја ове културе у Србији нема. Додатна невоља је склоност српског сељака да се у што већој мери ослони управо на главну хлебну сировину чим се на светској берзи цена уочљивије увећа. Но, како се цене мењају, дође и до пада када продавац има мале вајде од посла.

Тренутно српски пољопривредник не зна шта да ради се огромним количинама основног усева. Тим пре што се надовезало више година добре жетве, а умањене потражње светских потрошача.

Јесен 2022. остаће за памћење овдашњем паору. Цена тоне жита на светском тржишту је достизала и 330 ЕУР, на домаћем се продавало и по 42 и 43 динара за килограм. У Србији, традиционалном извознику, у то време је било око 1,4 милиона тона пшенице за експорт.

Али, вођени убичајеном логиком да је у сред зиме или на пролеће цена приметно виша него претходне јесени, паори су се ређе одлучивали на продају.

Паори су калкулисали велику добит, па су у јесењој сетви 2022. овим усевом посејали чак 720.000 хектара, 40 одсто више него што је уобичајено. Додатни разлог је што се у Србији користи семе „са тавана“ и редукује употреба ђубрива како би узгој био јефтинији. То је у случају пшенице једноставно, али смањује принос и, још израженије, води паду квалитета рода.

Држава је такође одиграла рђаво. Када је почео рат у Украјини, лоше процењујући ситуацију са прехрамбеним резервама, забранила је извоз, мада вишак пшенице ни у једном тренутку није пао испод 1,2 милиона тона.

Наравно да недаћа никада не долази сама. Пад това свиња довео је и до смањене употребе пшенице за исхрану стоке, што је, иначе, пракса у крајевима јужно од Саве и Дунава. Тако смо јули прошле године дочекали са 1,2 милиона непродатих залиха и још је родило 3,45 милиона тона. Како наше годишње потребе нису веће од 1,55 милиона тона, на лагеру је, када се издвоји роба за домаће потребе, лежало 3,1 милион тона вишка, односно за извоз.

Илустрација: Пад товних свиња довео је до мање потражње за пшеницом

Привидно боље

Проблем је што је на светским берзама дошло до пада цене на отприлике 210 евра, а те цене су и данас. У три последња лањска месеца једва да се извезло 600.000 тона, па је у Србији још око 2,3 милиона тона вишка. С обзиром на цену, извоз је на граници исплативости.

Сељаци су реаговали смањујући јесенас сетву за 18%, на цирка 590.000 хектара, што је још увек приметно изнад уобичајених површина. Цени се да би у јулу, са новим родом, вишак за извоз могао достићи и 3,3 милиона тона, а великих проблема биће са складиштењем. Једноставно, цела организација узгоја пшенице у нас почива на извозу одакле су годинама пристизали и профит и девизе.

Са кукурузом је ситуација само на први поглед боља. После краћег застоја, у другој половини прошле године су са светских берзи почеле да пристижу веће поруџбине, па смо у три месеца продали готово 750.000 тона. Но, лањских 6,8 милиона тона рода омогућава инопласман око 2,8 милиона тона.

Већ има поруџбина и за веће количине од извезених. Проблем је у цени. Тешко је на светским берзама добтити више од 165 евра, па се и цена српском сељаку креће између 17 и 18,5 динара по килограму. А само две сезоне раније достизала је и 290 евра, односно 32 динара.

Сељачка дилема

Српском сељаку је заиста тешко да одлучи шта да ради. Дилема је продати робу без зараде, тек да се обезбеди новац за сетву новог рода, или гомилати залихе и чекати бољу цену, без било каквих гаранција да ће се и када она догодити.

Шта би могла бити поука дугог и неизвесног ишчекивања виших цена? Ризично је ослонити се на извоз основних ратарских усева. На њих се ослањају само велики фармери који обрађују и по 20.000-30.000 хектара земље. Обимом узгоја постижу толико ниску јединичну производну цену да и у овако тешким годинама имају (солидну) зараду, а када цена скочи зарађују екстремно!

Илустрација: Продати или чекати бољу цену питање је сад

Најгора позиција

Ситан сељак, случај је то и ЕУ, где је лимит власништва над земљом ограничен на највише 300 хектара (у Данској), много више се ослања на, првенствено ниже, фазе прераде, а са крупнијим прерађивачем и трговцем скупа изалази на тржиште и, по унапред дефинисаној шеми, деле профит.

Српски сељак је ситан, сведен само на земљоделање и сам. Најгора позиција, поготово када су цене на берзама ниске.

Извор: https://www.ekapija.com/news/4565608/dileme-srpskih-paora-prodati-robu-bez-zarade-ili-gomilati-zalihe-i-cekati

ФОТО: Pixabay

Srodni tekstovi

Оставите коментар